vesticin kabinet

na neki sasvim chudan nachin nedostajesh. budish me u pola noci.

ne mogu da spavam. trazim te u drugim ljudima. po coskovima...


 

Ova tisina izmedju nas glasnija je od svake do sad izgovorene reci.
Granice izdrzhljivosti pucaju.

 

nemoj pitati.

nemoj prichati.

nemoj plakati.

ja ne verujem ti vishe.

a bez toga,

i sve ostalo je lazh.

cuti i idi.

ne okreci se.

kasno je.



 

sve tragove izgubljenih snova, pratila sam. nadajuci se da cu naci davno izgubljenu sebe. i nashla sam. u tvojim krilima. sa suzama u ochima. secam se samo deteta pre tebe, koje je volelo da pravi balonchice od sapunice. dete vishe nije postojalo.samo odrezana krila. i suze.a u medjuvremenu? lavirint. povredjena dusha trazhila je put do neostvarenih zhelja.  

i kao shto sam rekla...zvonchica se zatvara..ostaje samo kao kategorija.

za one trenutke kada zhelim samo da zhvrljnem poneku rech. da zabelezhim trenutak. bez mnogo objasnjavanja. kad pozhelim da se setim.

i..da se ne upoznajemo suvishe..to sam ja - veshtica, samo u malo drugachijem izdanju.