vesticin kabinet

po tachkama

Autor alapaca in svashtara - 22 Avg, 2008

Napishem par redaka, pa obrishem.. ne zhelim svedochanstvo svog idealistichkog shvatanja  sveta i choveka, vere u ljudsku dobrotu, iskrenost, cast i pohstenje. Cesto se zavrshi fatalno.  A ja iznova verujem. I opet i opet. I sve neshto ne znam dokle cu. A kako reche Selimovic: Ljudi su zla deca. Zla po chinu, deca po pameti.  Kraj.

 

Nedostaju mi talasi. Pogled na puchinu, lezhaljkica i uzhivanje. Bacanje kamenchica u vodu. Pravljenje zamka od peska. Plivanje do tachke gde su ljudi toliko sitni kao mravici. Prskanje u zoru, dok morem vlada mir. Osmeh koji odzvanja…i jedan zagrljaj, koji unapred sve oprashta. I tako ja prosto ne znam kad mi je gore, dok josh ne odem na more, ili kad se sa istog vratim, pa mi nedostaje. ali u svakom sluchaju, kad je u pitanju more, nikada mi nije potaman, sem kad nije tik ispred mene..

p.s. na bazene necu da idem. a ni na jezero.

 

Pre neki dan htela sam da napishem tekst. ali nisam bash bila sposobna. Umro je drug..chuli ste verovatno. Nema veze i ako niste. Njega nema. A ja nisam imala shta da kazhem. I nemam ni sada. Jer i ne verujem u to. a i nemam shta da kazhem na tu temu vishe. 25 godina. Eej….!!!! 25 godina… – jebojaisudbinuizivotikakogoddasetozove! Tek je pocheo da zhivi, bre!

Nemam sta da kazem, rekoh.

 

Ovo je bilo napisano u popodnevnim casovima, ali sam onda bila prekinuta na sred pisanja te je tekst ostao sve do sad – 1:09 am..i sada nastavljam..

 

Na kraju ovog dana jedino shto vam mogu reci je da ce vecina mojih prijatelja leci u krevet sa recenicom ovaj noc nije moj dan. svako iz nekih svojih razloga.

A ja stvarno nisam mogla da prezhivljavam danas te njihove probleme. Sve sam ih chula dok su prichali (ili mozhda nisam?), ali nisam bash reagovala. Jer bash neshto nisam imala snage. Mnogo sam umorna. skupilo se trista nekih stvari, nisam spavala, ispod ochiju gajim kese. Ne funkcionishem bash najbolje. Tako da mislim da cu uskoro posetiti carstvo snova.

 

p.s. I dok ovo pishem – da vam kazhem u poverenju – krche mi crevca. Bice da sam gladna. Ali mrzi me da jedem, stvarno. Zevam..odlazim…

 

*anex: molba komshijama

Drage moje komshije, ljubazno cu vas zamoliti da sutra u 7 preskochite ukljuchivanje svojih bushilica, prestanete da lupate chekicima, prestanete da zhivite u iluziji da imate 20 godina, da ste napaljeni klinci i da vozite motor, te da mi verlgate ispod prozora 15 minuta, prestanete da se dozivate po hodnicima, jer sun am zidovi u zgradi vrlo tanki, te sve moguce krestaline cujem..i tako. Ljubazno vas molim.

Ali verujte, necu ljubazno da reagujem, budem li bila probudjena…necu sigurno..


  1. tuzna Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 02:14

    "Mnogo sam umorna. skupilo se trista nekih stvari, nisam spavala, ispod ochiju gajim kese."

    Moj savet:naspavaj se,pa izivi.I za sebe i tog druga.A problemi se uvek na ovaj ili onaj nacin rese.Evo,ja telepatski drzim komsije pod kontrolom :)
    jub :***

  2. hyperblogger Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 02:59

    uh, draga moja vestice...kada sam prvi put dozivela da odem svom drugu na sahranu, pomislila sam da je to izuzetak, slucajnost... 1 u milion slucajeva... :(
    kada su prve komsije do mene renovirale stan ( citaj:rusili polovinu zidova po stanu samo da bi ih opet zidali jer je postojao rizik da se srusi pola zgrade )... opet sam mislila da je to samo slucajnost, izuzetak neki morbidni... a onda je stanove renoviralo 11 komsija pride...
    i ja danima vec cutim... pocnem da pisem, nije da ne pocnem... al mi nekako ne ide.... ne znam zasto. mozda svet nije siv, mozda sam ja samo svoje sivilo iz sebe pustila vani... ko ce ga znati.
    ljubim te.

  3. sanjarenja56 Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 06:42

    Kad nam ode neko drag, a mlad, ko još nije život živeo, nema reči utehe.
    Kad nam komšije naprave pakao od buke, pa smo umorni i neispavani, opet nema reči, ima samo vrištanja!
    Razume te i nadam se da će ti krenuti na bolje.

  4. casper Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 09:14

    Ne mogu da verujem da je ovoliko ljudi, mladih ljudi, sa ovoliko malo razloga za optimizam.Kad sam dosla na ovaj blog, rekla sam da ja jedino tugu mogu da opisujem, ali, cu se vrlo rado radovati sa vama. Kad procitam sve ljude koji su mi ovde dragi, shvatim da svi ustvari uzajamno mnogo vise tugujemo. Cak se i kroz humor i vedre slicice provlaci tuga izmedju redova. Da li mi ne umemo da prepoznamo istinsku radost ili je stvarno sve lepo otislo "nekom drugom"?

  5. iluzija Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 10:16

    Oduzmem se kada se pomene smrt ili bolest... to je jedino sto me cini stvarno tuznom...

  6. di Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 11:32

    Krenem da ostavim komentar pa zastanem. Ne znam ni sama sta bih ti napisala, ponudila u ovom trenu sem mozda ono sto vec znas...
    Pruzeno isto kroz reci Mesine:"Prijateljstvo se na bira, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav."

    :***

  7. veshtichica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 12:45

    @tuzhna

    malena, naspavala se ja.
    al..treba da znash, problemi se reshe, ali neke tuge ne prolaze..jbg, zhivot i on vishe ne idu zajedno ruku pod ruku. i to boli. to strashno boli. boli i kad spavash i kad se naspavash i kad si budan i kad si umoran. stalno boli. vremenom ce manje boleti, znam... ali nikada nece prestati.
    ljub :**

  8. veshtichica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 12:48

    da, razumem te, i ja sam mislila da je sluchajnost, da je izuzetak, da se to stvarno ne dogadja, da je to neka greshka u prorachunima. a onda me je tup udarac zemlje vratio u realnost, pa josh jednom, pa josh jednom, pa josh jednom. mnogo je mladih otishlo..i ja vishe ne mogu da se borim time shto verujem da su otishli u neki bolji svet. ne mogu, boli me.

    komshiluk..grrrtrasbumtufprrrrr - ja mislim da u mojoj zgradi vishene postoji stan koji neshto nije renovirao, bash ga onako preterashe..shto je mnogo mnogo je, i mislim ja razumem da neko bushi rupe za slike, ali da menja opis stana - e too mi vec nije jasno - pa preseli se u drugi ako ti taj ne odgovara...

    ma sve je to bilo zbog punog meseca...
    jub :**

  9. veshtichica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 12:49

    @hyperblogger

    ovaj gornji koment je za tebe :)

  10. veshtichica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 12:51

    @sanjarenja

    nema rechi utehe. nema nikakvih rechi. ja zaista ne razumem.
    ajde shto ne prihvatam - i shto chekujem da cu ga videti..ali ja ne verujem da se to njemu moglo desiti. isuvishe veliki osmeh je on imao da bi ga pobedio neko tako obichan, kao shto je ...smrt...
    nema, nema rechi. jer ne veruje. jer ne prihvatam. al' ipak..boli.

    a komshiluk me josh nije chuo kako vrishtim, i mislim da im se nece dopasti ako me budu chuli.

    hoce, krenuce, mora da krene.

  11. veshtichica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 13:07

    @casper

    ma ne..to samo dodju takvi dani. ako malo zaceprkas po mojim postovima..videcesh da ja zapravo zaista volim zhivot, da uzhivam..ali ponekad mi realnost tako krvnichki udari shamarchinu, i objasni mi da zhivot i nije bash samo lep..
    i radovacu se ja..hocu. samo da prihvatim neke stvari pre toga. da stavim na svoje mesto. da skupim hrabrost i pogledam jednu sliku odakle dopire osmeh koji kazhe raduj se zhivotu! zhivi! osmeh koji to vishe necemoci.
    nije sve tako crno..ali zhivot je nekad siv, a nekad zhut. kod mene je trenutno siv. ali bice bolje..ja znam da hoce.

  12. veshtichica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 13:09

    @iluzija
    uff...shta bih ti rekla..znam.
    ja ceo zhivot pricham da je to jedini razlog za tugu..sve se ostalo reshava...
    ali shta cu..kad se deshava tu, tik pored mene. tako snazhno, i neumoljivo odlazi zhivot za zhivotom...

  13. veshtichica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 13:10

    @di
    znam da razumesh.
    i znam da osecash.
    i znash pravu rech.
    to je dovoljno.
    :*

  14. rohoncije Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 13:19

    Данас нема правила , умиру подједнако и стари и млади .

  15. domacica Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 14:26

    po tačkama:
    - more ispred mene san snova
    - kad mlad čovek otplovi u bespovrat čovek izgubi veru u onu "sve ima svoje zašto". uvek je suviše tužno da se blo šta kaže.
    - ne dozvoli da crevca krče, umiri ih nekim prijatnim alogajčićem
    - do sad s verovatno budna pa ti je svejedno šta rade komšije, pa za čuvare sna dragih ljudi nema posla
    Prijatno!*

  16. hyperblogger Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 14:58

    veshticice, shvatila sam odmah...
    nazalost, istina je ziva... reality bites. tako je to.
    a sve mi nesto mirise na to da ce komsija do usokoro poceti da obija zidove...
    hm...
    da li da se umijem ili da ga ubijem...
    mislicu o tome. :D

  17. hyperblogger Dodaj komentar

    22 Avg 2008, 14:58

    veshticice, shvatila sam odmah...
    nazalost, istina je ziva... reality bites. tako je to.
    a sve mi nesto mirise na to da ce komsija do usokoro poceti da obija zidove...
    hm...
    da li da se umijem ili da ga ubijem...
    mislicu o tome. :D

Dodaj komentar
Dodaj komentar





Zapamti me