vesticin kabinet

zashto i zato: tuzhnoj.. [i ostalima koje zanima]

Autor alapaca in svashtara - 25 Dec, 2007

Lanchana reakcija. Na post tuzhne. Mila moja..uf…kako da kazhem sve shto bih htela reci, onako ukratko,a da pri tom ne zvuchim kao mama? Ukratko nikako, jer to ne umem, ali potrudicu se da ne budem kao mama, ili u malo boljem sluchaju tetka. :)

Elem…pre nekih godinu i po dana, moj zhivot je bio u jednom jako loshem stanju. Kao na primer omiljene carapace, pocepane na mnogo mesta. Nisam mogla da ih zakrpim, igle i konca u pravoj boji nije bilo, a nisam mogla da ih bacim. Jedna ja pochela je polako da se zatvara u sebe, da ne deli svoje probleme sa prijateljima. Nabacila je osmeh na lice, a onda, kada bi mogla da ga skine..sedela bi i kuckala poneshto za sebe. Tako je nastao moj prvi blog…a onda mi se na tom tamo mestu nije dopalo, i dobila sma preporuku mog tamoshnjeg prijatelja, vama poznatog kao mladog luka..da dodjem ovde. I doshla sam.  I zabavljala se. upoznala nove ljude. Chitala jako dobre tekstove. Tada je ovde bila jako mala ekipa, shto sam vec nekoliko puta rekla. Od tih ljudi..neki su ostali, neki otishli… U medjuvremenu rupe na carapama zakrpila sma nekim neodgovarajucim bojama,  onda kasnije trazhil prave boje, na novo rashivala i opet ushivala. Moje carapace dobijaju stari izgled. Zauvek ce ostati shavovi od zakrpa, ali one su ponovo upotrebljive! Ne, necu da kazhem bila sma ovde samo kada mi je bilo loshe…htela sam samo da ispricham i prichu kako sam doshla, pre nego shto predjem na to, zashto sada nisam toliko prisutna…

Neke su se okolnosti promenile. Jedna je ta da ja opet imam mnogo manje vremena. Ispiti, fakultet, organizacija, prijatelji, svirke, poneko putovanje.. mic po mic, i vreme se izmigolji. Cesto mi se deshava da spavam samo par sati nocu..ali ne zhalim se, lepo mi je. Vracam svoj stari tempo u kom se ja osecam dobro. Nazhalost to se negde mora osetiti, i ovaj put to je blog. Druga stvar je..ponestaje mi inspiracije..nekako nishta bash posebno vazhno shto bih stavila na papir..a prija mi malo da to neshto dobro bude samo moje. Dosta je samo ono loshe bilo samo moje. Trece, i ovde se atmosfera promenila. Ne, nemam ja nishta protiv toga…samo ili mi treba vremena da se na to naviknem, ili se necu navici. Dosta ljudi chije tekstove sam chitala sa zadovoljstvom je otishlo..zaboravi, secret, connor…svrate ponekad, ali nije to to…doshli su neki novi ljudi, sa nekim novim temama koje meni ne prijaju…i naravno uvek ja mogu da zaobidjem te tekstove, i da me bude bash briga, da chitam samo ono shto zhelim, shto i radim..ali fakat je da je to promenilo opshte strujanje vazduha. Svidjalo se to nekom ili ne. Ali to su nus pojave shirenja blog zajednice, zar ne? :) Meni je drago da  log.co.yu raste, zaista. I zhelim da josh vishe poraste. Shta znam, uhvati me ponekad nostalgija z aonom mnogo prisnijom atmosferom koju smo nekad imali, kada nas je bilo mnogo manje..kao na primer da ti neko rpekrechi tvoju sobu u boju koja ti se ne dopada…da, bice ti drago shto je chisto i svezhe, ali nije to to..nije to tvoja boja, nije to tvoj izbor. Zato sam se ja trenutno preselila u dnevnu sobu.

No, ne brini..tu smo svi mi, manje nego obichno, ali tu smo, bar za sada. Tako je to i u zhivotu..neki ljudi dodju i prodju, neke zaboravimo, neke zauvek pamtimo, bitno je da je lepo... Kad prestane da traje, necemo zhaliti, jer je bilo lepo. To je smisao. Navici ces se polako na druge ljude, ima ovde jako kvalitetnih blogova, i sama si nabrojala neke.

Eto, toliko na tu temu…rekla sam da ne znam ukratko :)

Dragi moji, sutra je 26.12., odnosno prvi rodjendan veshtichinog kabineta. Svi ste pozvani na tortu, i zhurku! Maske su obavezne..ja cu biti veshtica, lako cete me prepoznati, a vi izaberite shta god zhelite :)


izmedju... [novembra i decembra, stare i nove godine, mene i mene]

Autor alapaca in svashtara - 7 Dec, 2007

Hm. Najtezhi je pochetak. Svaki. Pa i pochetak ponovnog pisanja. Toliko dugo nisam pisala, chini mi se, pa imam osecaj kao da krecem ponovo, kao da treba ponovo da se predstavim, da kazhem ko sam. a ne znam ni sama. Pa se nadam – ima josh onih koji se secaju ko sam. sve se nadam – zapamtili su me sa osmehom.

Elem, rodjendan prosh’o. Sad imam godinu dana vishe. Trebalo bi da sam za godinu dana pametnija, iskusnija, i ne znam ti shta josh. A ja sam nekako smao godinu dana starija i godinu dana tuzhnija. Dobro, shta sad…sledeca ce biti bolja. Ove se valjda necu secati.

To sam dodushe rekla i za proshlu. Al’ ajd sad. I novembar prosh’o. Potroshismo ga. Ostao nam jedan manje do kraja zhivota. A kad prodje novembar, dodje..decembar. jeste. Volim taj mesec. Tad sam rodjena, tad nam je slava, tad imamo puno nekih znachajnih datuma. Tad je i nova godina, tj. proslava docheka nove godine. I nade da ce biti bolja nego proshla. A sledeca mora biti bolja. Ja to znam. I verujem u to.

Nedostaje mi samo malo snega u ovom mesecu, trchanje po snegu, pravljenje sneshka belica, i ona prelepa svetlost ulichnih svetiljki, uveche, dok se divimo nashim bunkerima i skulpturama od snega napravljenim tog dana. kojih sutra verovatno nece biti. Ali sam process izgradnje je taj koji nas je chinio srecnim. Nedostaje mi onaj osecaj topline, kad skinem mokar skafander i obuchem frotirsku pidzamicu, zavuchem se u cebe, a mama skuva caj. Eto, to mi malo nedostaje. nekako su decembarske noci pre imale neki lepshi i bolji smisao. E da, nedostaje mi i ono, kad padne veliki sneg nocu, pa izadjem, a ispred poljana netaknutog snega..pa ga prvo gledam i divim se, a onda se rastrchim..pa ostavim trag. Pa mi malo zhao shto sam unishtila savrshenu belinu. Ali chim napravim andjela u snegu , sve zaboravim.eto tako.

Nishta se bitno nije deshavalo u prethodnom periodu. Htela sam da spremim ispit, ali nisam. Nije mi se uchilo. Ostavila sam ga za neko bolje vreme. htela sam da se naspavam, ali nisam. I dalje sam hronichno neispavana, i ukochena.. htela sam da odem do bgda i nsa, ali nisam. Mrzelo me da vozim. A josh vishe da se truckam po autobusu.

Ali ne osecam grizhu savesti, zbog toga shto nishta od onoga shto sam htela nisam uradila.

Pustila sam sebe da budem lenja. Hocu malo i ja. da ne radim nishta. Da ne mislim nishta. Da samo kafenishem po ceo dan. da igram yamb do ranih jutarnjih sati, i smejem se glupostima. Da bduem srecna zbog sitnica. Preforsirala sam se mnogo ove godine. Dala sam mnogo sebe. navikla na velike stavri. Krupne stavri. Zaboravila da uzhivam u malim stavrima, u zalasku sunca, u golupcicima na mom prozoru, u poruci za laku noc, u pesmi posvecenoj meni, u kockici cokolade, u jutarnjoj kafi sa prijateljem…sve sam to pretvorila u neku rutinu, u neko takotrebanje, u nesto sto je izgubilo smisao. Polako se vracam tome. Polako se vracam u sebe. polako postajem ja. zato in e znam ko sam. jer sam sad negde izmedju. Izmedju sebe koja sam bila, koja sam sad, i koja cu biti.

E pa tako. Nema snega, nema novembra, ali ima povratka sebi. Ima mene. Ima mojih najmilijih. Ono jes’ da znaju da se iskachu po mojim zhivcima, al’ neka ih, najmiliji su mi. summa summarum, i nije to tako loshe. Ili pak samo ja gledam tako na stvavri. Ali..zar je pa bitno. Aj’…budite mi dobro. I nasmejte se novom jutru koje dolazi…