Kako je duša zamalo završila u špricu [crvena i bela krvna zrnca moje duše]
Rastavljanje sa dushom. Za mene je to bilo jednako kao i vadjenje krvi. josh od malena imam abnormalno veliki, neracionalni strah od igle. Nesudjeni narkoman ili shnajder :) Frojd bi kazhu svashta rek’o na ovo. znam ja odakle je to poteklo, al’ se neshto ne bih te priche prisecala. Elem, da ne duzhim puno, juche je bio dan D. Dan vadjenja krvi.
Sve sam vec smislila u glavi, pascu u nesvest (nije mi prvi put, kad mi se neko priblizhi iglom), i tako odlozhiti rastanak sa dushom za josh koji dan, kad vec odlazhem godinama unazad. Onda cu smoci hrabrost da i to obavim, nece mnogo boleti i nosicu gips svega par dana dok rana muchenichka ne zaraste. E sad, odem ja tamo, al’ nesvest nikako da dodje. Ja chekam da dodje, chekam, al’ nesvesti nikako nema. A videla sam iglu, dodushe ne onu pripremljenu za mene, ali videla sam iglu. Plan B nemam. Bila sma 100 posto sigurna u nesvest. Hmm..shta sad? Premlatiti medicinskog tehnichara i pobeci – ne, nishta bash i ne reshavam time, samo ce josh da me tuzhe za nanoshenje teshkih telesnih povreda..Okrenuti se i pobeci – aman zhenska glavo, imash 20 i kusur godina, ne ponashaj se kao derishte..Odbacim ja sve te lude misli, i kazhem, dobro, de, ajde. Veza on meni dechiju traku oko ruke, sa sve zekama, zhirafama i ne znam ti ni ja chim, namesti ruku, i krenu ka meni. Gotovo. Scena kao u najgorim horror filmovima. Vec vidim kako nozhem krece ka meni, zabada pravo u srce i iskrvaricu na smrt. Stoj!! Kazhe on: shta bi? ja kazhem: ne mogu..on se nasmeja, reche opusti se, nece boleti..kazhem ja njemu: mnogi su to rekli..znam ja kako to ide. Ha.
Opet preturam po glavi, pokushavam da smislim rezervni plan, pljujem nesvesti po celom porodichnom stablu, i oca i majku, i pradedu i prababu, i gde me izdade kad je najpotrebnija, al’ nishta. Mozak stao. Blokada totalna. Prepala sam se. Al’ chekaj bre, pa velika sam ja devojchica, prosha sam svashta neshto, pa nece meni jedna igla da pravi gluposti u zhivotu.A jel’? Al’ sam jaka na rechima, Bog te vid’o..mada nikako da progovorim. Gledam u onog lika, gledam u ruku, gledam u one igle i shpriceve..pa zamishljam sebe, pa opet ispochetka..
I kazhem: ajde, ali stvarno. Iznenadim samu sebe. Reshila sam, osecam u stomaku da sam reshila. Ponovo dechija traka, ponovo nameshtanje ruke, okrecem glavu, chujem neko kazhe stegni zubice…gotovo!!Gotovo shta? Umrla sam? Ne, nisam, ali moja krv je u shpricu..Oleee :) Gleda me ovaj lik, sav srecan, i priznaje kako se ni sa kim josh nije tako slatko ismejao, i bash mi hvala shto ga od ranog jutra tako nasmejah. Gledam ja njega, josh uvek pod utiskom, chekam kola hitne pomoci, kako ulaze pravo na vrata, da mi pruzhe pomoc, znate sa sve ono tinuninu, rotacionim svetlima, elektro shokovima. Al’ njih nema. Smanjim ochekivanja, chekam taj gips da mi stave (nisam luda, znam da se ne stavlja gips posle vadjenja krvi..). Smanjim ochekivanja josh vishe, ochekujem chokoladu, masazhu, par toplih umilnih rechi..al’ chek nije meni ovaj nishta, ni rod ni pomoz’ Bog, te da bih tako neshto ochekivala.
Nasmejah se, skupih stvari, i krenuh. Ponosna. Sa ogromnim olakshanjem.
Al’ da se ne lazhemo, sledeci put krv da mi vade mogu tek za deset godina, pre toga sa iglom nek’ mi ne prilaze.
Pouke:
1.Nikad ne veruj nesvesti 100 posto.
2.Kad mushkarac kazhe opusti se, nece boleti..ponekad i govori istinu.
3.Obavezno imajte plan B – mozak trokira u situacijama kada je najpotrebniji.