andjeo
pricha koja mozhda ne bi trebalo da bude isprichana. pricha koja boli do srzhi, koja jede i poslednje delice u nama, pretvarajuci sustinu nasheg postojanja u jedno veliko pitanje: zashto?
poznavala sam to dete. perach prozora, po vokaciji. inache, umetnik zhivota.
na prvi pogled decije naivne okice. na drugi, nema tu nikakve naivnosti. ima tuge, ima zhivota, ima svega, samo ne deteta. imash neki dinar? pa se nasmeje onako da mu se i okice nasmeju. sharmer mali. .imam. .da ti operem prozore?. .nemoj, ali evo ti parice.
i tako prvi put. drugi put. treci put. jednom mi je priznao da se nikada nije vozio u autu. sa osmehom. .da li bi voleo?. .mhm. .upadaj. gleda me zbunjeno, ne zna da li sam ozbiljna. klimam glavom i smejem se. polako. skroz bojazhljivo prilazi. otvaram vrata i vezujem mu pojas. sad se smeje. avantura. novi osecaj. dozhivljaj. pitam ga jel` hoce na sladoled..kazhe mora da radi. kupimo na stapic. pita me jel` sam mu ja sad drugarica? smejem se i kazhem da jesam. pita me da li ja njega volim. oshtar bol. seche. to je dete kome ljubav nedostaje. Da. smeje se. i za tren nema tuge u njegovim ochima. ali ima u mom srcu. ne dam da primeti. dete je. josh jedno od odbachenih. a razlikuje se po boji kozhe, i zhelji za zhivotom. jer on nema nishta. on se za sve bori. za hleb, za ljubav, protiv vetra, protiv mraza, protiv sistema. klinac. doshla je zima, nisam ga videla. a onda prolece. porastao, mali mngup. kazhe za drugaricu, besplatno da se operu prozori.
jedan dan, vozim se i placem. srecem ga. na semaforu. pita me shta je bilo. kazhe mi, dodji da ti kazhem neshto, i poljubi me. sad se ja smejem. vratio mi je. vratio me je. u zhivot. i ne znajuci.
mesec za mesecom. krecem na fax. dobro znani semafor. kazhe mora neshto ozbiljno da me pita. .kad ja porastem, hoces ti da jedes sa mnom na sladoled?. .hocu.
odlazim. i ne shvatajuci da ga vidim poslednji put.
....mesec za mesecom.nije ga bilo. pitam njegove drugare, gde je. kazhu ne znaju. nema ga dugo. al` mozhda je na nebu. bio je bolestan...
muk.tajac.bol.ponizenje.ljutnja.vrisak.poricanje.proklinjanje.
proshlo je dve godine. al' josh uvek svaki put kad vidim semafor, ne mogu. a da se ne setim.
a ima onih koji se stide da njihova deca idu u isto odeljenje sa ovakvom decom. da ne budu prljava, da ne dobiju vaske. da ne budu glupa. da ne budu ruzna. ima onih koji ovoj deci ne zhele da pridju. ima onih koji ih omalovazhavaju. pljuju. stidite se svi koji tako mislite. dusha vam je prljava. cuvajte vashe malene princeze u lakovanim cipelicama i belim cipkicama, i malene decake ucite da igraju fudbal.
nasuprot tome stajace uvek slika deteta koga je zhivot shibao, ali koji mu je prkosio najlepshim osmehom na svetu. koji mu se ipak radovao. stajace najshramantnije okice deteta koje je nosilo hrabro sve zhivotne nemire. koje je osetilo sta znaci sujeta, sitna dusha, neljudskost ovog drushtva. stajace cisto srce, koje je pruzhalo ljubav, a pravu nije osetilo. Ja ne mogu vishe o ovome i mozhda obrishem ovaj post. spavaj, Andjele.
16 Sep 2007, 02:38
...
tuzhno! Ali istinito... Tako je uvek bilo i bice...hm, kad zhivimo u prokletom svetu... :(
Nemoj biti tuzhna, jer ipak si si individua u ovom svetu i za sebe si dovoljno pokazala...a druge ne mozhesh da menjash (i pusti ih u ...)
16 Sep 2007, 04:11
Vrlo tuzno... A pogodila su u srz ... NE znam sta da ti kazem... Sve si rekla... Znas toliko ljudi place sto ne moze da ima dece... a ima i onih koji vole samo svoju decu... uzas..
16 Sep 2007, 10:08
Eh, teška je ova priča, teška :( Pružila si mu ljubav. U pogledu, u dodiru, u vožnji u sladoledu.Nemoj misliti da nije osjetio da ti je važan. Nemoj.
16 Sep 2007, 10:24
Sta reci sto vec nije receno... Vazno je da ste se sreli.. Ti da mu pokazes drugu stranu sumornog zivota, on da ti pokloni osmeh...
Moram i sama reci da se cesto iskreno isplacem kad vidim tu decu... Sve sto mozemo uraditi je sto si i ti.. na drugu stranu uvek ce postojati i oni drugi ljudi, kojima je materija vaznija... nazalost.. Ali dok ima ljudi kao ti, ima i nade.
16 Sep 2007, 12:30
e zhivote..ironije je to shto...znate, ja ovo ne pricham, ili retko kad pricham. to je jedna od onih pricha koje su okosnica mog zhivota, a istovremeno duboko skrivene u meni. jer to dete...nije bilo samo prolaznik u mom zhivotu...on je bio zhivot, on je bio simbol zhivota...
i ironija je to shto ja sam evo posle josh malo pa godinu dana vama ovo isprichala i danas odlazim u metro, kad onoo promoterka prilazi i kazhe, ak kupite jedan sladoled, na poklon dobijate drugi..Ja je gledam i mislim...NI SVI SLADOLEDI OVOG SVETA............ :(
jbg.
@marina
ti mozhda znash to dete..bio je onde na semaforu kod medicinske..malen.....ma...
@dmc
to je ono shto me boli..to je ono shto ne mogu da shvatim..kako ga nisu voleli, ja volim dete sa ulice, jer dete je dete...deca se vole...i kako nekom nije bio najvazhniji na svetu, kada je imao onakav osmeh..
16 Sep 2007, 12:33
@zaboravi
ja se iskreno nadam, da je bar malo osetio.... jer zasluzhio je to mnogo vishe od mnogih ljudi....
@di
neke stvari ja tu necu nikada razumeti.
kako neko mozhe proci ravnodushno pored tih okica, ako neko mozhe zapostaviti bio koje dete ovog sveta...
ja sam jedno vreme sanjala kko imam dovoljno velike ruke da zagrlim svu decu ovog sveta...nekoliko puta.
a' nazhalost nemam.
mogu samo da plachem.
da budem tuzhna. al jedino shto me raduje je to, shto niko ne voli zhivot vishe od njih.
sloboda, pesma, i zhivot.
i svaka im cast.
16 Sep 2007, 12:41
@Veshtica
Život je ponekad nemilosrdan. Ali svako od nas u osmjehu bar prepozna ljubav. On ju je osjetio. Sigurna sam.
A djeca...
mnogo ovakvih i onakvih priča. Svaka na svoj način. Pročitaj moju priču "Mala".
I daj taj osmjeh na lice, ti sa velikim srcem, bona;)
16 Sep 2007, 13:07
zivot je neprevadan... i prosto kao da se trudi da unisti sve one koji imaju dovoljno duse u sebi i snage da mu prkose osmehom... tuga...
16 Sep 2007, 13:24
@zaboravi...odoh da procitam, mada znam pricu...
nasmejacu se, hocu...ali znash, josh uvek ovo boli..onako kao podsecanje, svakodnevno, gde smo i ko smo...i sta nas ceka...taj malisha je kao shto rekoh bio mnogo vishe od zhivota...i mislim on je dushu hranio omsehom, zhivot, mene, sve oko sebe. on je bio osmeh.......
16 Sep 2007, 13:24
@hyper
da, to je tako uglavnom, ali ono shto je interesantno da je te ljude najtezhe slomiti...mislim na njihov duh...
prosto neko je rodjen takav.
isto kao shto su neki rodjeni za greshkom. na dushi. odvratni ljudi. mnogo veliki bes izazivaju u meni.
16 Sep 2007, 16:39
boli, baš boli, jako...
16 Sep 2007, 17:06
@ Veshtica
Iskrena dusho moja, osecam tvoj bol. Iste misli delimo. Trenutno posle svih skola i dostignuca ponovo studiram ortopedagogiju jer mislim da mogu bar mali delic sebe i pozitivnosti da prenesem na neko dete i pomognem mu na njegovom putu.
Nazalost, kao sto vec rekoh, ima mnogo onih, egocentricnih, kojima su samo oni vazni. No ja verujem da ce i oni sresti sami sebe, onda kad bude trebalo.
Ne treba trositi energiju na njih kroz bes. Okreni tu energiju na nesto pozitivnije, bice bolje ulozena. A ono sto zracis to i privlacis.
I kao sto rekoh, dobro je dok ipak ima ljudi kao ti ;)
16 Sep 2007, 20:16
sjajan post
16 Sep 2007, 21:36
@novak
hvala
17 Sep 2007, 00:52
boli to shto je ustaljeno mishljenje kod nas da su romi narod manje vrednosti od nas... pre neki dan sedim na klupici na trgu, malishani polugoli shutiraju loptu, a dechak sedi sa mamom na klupici do moje i posmatra ih... posle par minuta upitao je mamu da li moze da ide da se igra sa njima, a ona mu je odgovorila da ne moze da se igra sa njima zato shto su oni prljavi i nevaspitani... i dokle god je takvih ljudi deca netje znati da cene njih isto kao svu drugu decu...
sestra je do skoro imala muke sa malim sinom...kad god bi proshle trgom sa njim, mali bi se skroz priljubio uz moju sestru, bukvalno se plashetji malishana koji traze dinar, iako ga nikada niko od nas nije uchio da misli negativno o njima...onda je krenuo u prvi razred i dobio par drugara romskog porekla...trebalo mu je par dana da se navikne na njih uz pomotj uchiteljice...verovatno je nekada chuo da je neko negativno prichao o njima, pa je stvorio neku pogreshnu sliku...
veshtice, nemam rechi...ne mogu retji protji tje, jer netje... budi sretjna jer si njemu pruzila sretju, a zauzvrat dobila iskreno prijateljstvo...a shta je vrednije od toga?
17 Sep 2007, 10:47
Imam svoju teoriju o nepravednom svetu i kako ga promeniti, no neću o tome. Do tada c' est la vie. Okica je bilo i biće... Što je najtužnije, svuda, sve više i ko zna još koliko dugo...
17 Sep 2007, 11:56
Mnogo je strasno:( koliko malo treba da uradimo da izmamimo osmeh ili suzu deteta. Stasno je i to sto se ne radjamo svi sa istim sansama.
Mislim da jedino edukacijom mogu popraviti kvalitet zivota a za to je potrebna bezbriznost kada je egzistencija u pitanju. Od skoro su organizovanjem razlicitih radionica pokusali da okupe i usmere romsku decu ali ne vidim da je neko uradio nesto konkretno da im napuni stomake.:(Do sada nisam cula za program koji bi realno resio problem. U svakom slucaju osmeh i lepa rec se ne mogu potrositi pa ne stedimo ih.
17 Sep 2007, 16:10
@arevilo
da, bash, bash....
@di
hvala, i ja to isto mogu da kazhem za tebe.
i drago mi je da postojish.
i da je srece da ih je vishe takvih...
17 Sep 2007, 16:11
@biljce
to shto si navela su oni primeri koji nam svakodnevno lupaju samare.
iste one koje bi ja lupala roditeljima koji doje svoju decu takvim glupavim stvarima, pa onda ona prenose drugoj deci...
u pravu si, nece proci, nece nikada proci secanje na jednu malu dushu, koja j ostala uskracena za zhivot....
17 Sep 2007, 16:13
@baclawa
ja se nadam shto krace.
al' znamd a je to ono 'nada poslednja umire'...
al meni se srce cepa kad vidim tu decu, kad vdim napushtenu decu, kad vidim decu afrike...
nije fer, sto su uskraceni za toliko stvari...ali bar imaju zhivot.
neki ni to.
i to je ono shto mi je strashno u celoj prici...
kako se neko rodi sa tolikim srcem, a bez toliko stvari....a pored njih prolaze oni koji srce nemaju, a navodno imaju sve....namerno kazhem sve, jer oni koji nemaju dushu nemaju nishta....
17 Sep 2007, 16:16
@bubi
da, mnogo malo....toliko malo da toga nismo ni svesni, jer to nashe malo za nekog je zaista mnogo...i meni je zhao samo shto ne mogu josh vishe da im dam...ali mislim kad se sve to deshavalo i ja sam bila dete...ok, punoletna da...ali tek....shta znam...
a shto se tche programa, ma nishta od toga nema...strashan mi je tu primer ja mislim chak i najgore diskriminacije u srbiji...u nishu postoji posevna osnovna shkola u koju idu samo romska deca...u druge shkole ih ne primaju...a neromsku decu shalju u druge shkole...strashno, bolesno, bezobrazno, neljudski i odvratno. ali tako je.
26 Sep 2007, 14:43
Jedva smogoh snage da napišem komentar, kada sam prvi put pročitala izdali me i srce i oči, ali 1.oktobra u Beogradu počinje tradicionalna manifestacija "Radost Evrope", može li se to iskoristiti za dobrobit napuštene dece?
26 Sep 2007, 15:40
@domacica
i mene je izdalo mnogo puta do sada..kada se deshavalo, kada sam saznala, kada sam prozhivljavala, i sanjala...
Radosta Evrope, divna manifestacija, ja sam ucestvovala u njenom organizovanju pre tri godine :))
a shta te zanima...nisam bash najbolje razumela...
14 Okt 2007, 00:46
To sto si osetila, razlikuje coveka od necoveka.
17 Okt 2007, 15:01
da, ali mnogo boli........