vesticin kabinet

kako samo mrzim kad padne vece..i ne mogu da zaspim..a cesto nemogu da zaspim.

mrzim jer se setim tebe..sad bih da ti kazem sve..a molila sam te da cutis..molila sam te da ne pokvaris onu tisinu...kako je to odlicna predstava bila..scenario za pozoriste u nama.a ti i ja..glumci bez publike..ne, ne krivim te…jednostavno desilo se..

(a da li je bas? da li se ista na ovom svetu desava tek tako? bez razloga?)

no, to sada, zaista nije vazno..i opet osecam tvoje prisustvo, bez traga..bez dokaza.da li smem?

taj glupi osecaj usamljenosti..kad padne noc..koji se tako uvlaci pod kozu..mrzim noc.

zasto me pitas da se vratim..zasto me pitas da ispravimo greske..kad znas da ne vredi..kad znas je kasno?nasa kula od peska je srusena…i ne mozemo je graditi ponovo,,jer nas pesak je odnelo more..zauvek..

nije tacno da se suprotnosti privlace. nije tacno. postoje ljudi koji imaju snage za zivot, koji vole zivot, i lepo i ruzno u njemu, koji su spremni da svaki put i kad zabrljaju, ustanu i ponosno kazu,’da, pogresila sam’, da ociste svoju brljotinu, nauce nesto iz toga i krenu dalje.. postoje ljudi koji gledaju, a ne vide, ljudi koji slusaju, a ne cuju. tesko je objansiti nekom osecaj, osmeh, ljubav..jos teze, ako neko ne slusa.postoje ljudi koji stalno vide mrak, i oni koji stalno vide svetlo, i kada ga nema oni ga traze. a isto sunce nad svima nama sja, samo neki nikada ne otvore oci…

 "Kad ugledaš diva potraži sunce. Možda je to tek samo patuljkova sena…"

.