vesticin kabinet

Uh, vratih se sa jednog bas napornog puta...Dobro, nije lose kad se sve sabere, odlicno smo prosli, ali da je bilo naporno, bilo je...I necu vam sad ja pisati o tome, ali cu vam recimo pomenuti jedan detalj sa putovanja..Izlazim ja iz lifta, a pored mene prolazi sobarica, koja besno prica sebi u bradu, akko je bas bezobrazno to sto ona nema novu krpu sa kojom moze da radi..I bi meni to smesno u pocetku, taj njen problem koji ima, ali posle shvatih da je to zapravo i njen jako veliki problem, jel to je njeno osnovno sredstvo za rad..

Ne volim bordo lak...kad god treba da ga skinem ruke su mi uzasno crvene, kao da su uprljane krvlju...Ali sta da se radi, navika je to....

Ljudi su izmislili vreme.I sada znamo da ono prolazi.Ponekad nam je zao sto dan ne traje duze, nekad mislimo kad ce vec jednom da se zavrsi….No, poenta je da ipak prolazi, I svaki dan naseg zivota je jedan deo, koji optocinje I zavrsava se.I svaki je dan jedno secanje.

Znas ponekad pomislim na tebe, pomislim na nas, pozelim da te cuje, pozelim da si tu kraj mene…Ali me brzo prodje, I postajes mi sve dalji I dalji, jer ja krupnim koracima odlazim svojim putem a ti si stao…I nasi putevi se nikada nece ponovo ukrstiti, jer ti ne ides napred, a ja se ne vracam nazad...

prastam ti...

Slusaj me vremenska prognozo, ne volim da te vidim…kad god mi kazes da ce u toku jednog dana vreme da mi se promeni 5 puta, ja se samo iznerviram i pozelim da ne izlazim iz kuce….A onda stvarno i ostanem u kuci, i razmisljam o gomili stvrai o kojoj inace nikada ne bih razmisljala …i tako,sinoc umesto da idem negde u grad…ja sam se setila price o Rudolfu- irvasu crvenog nosa…da,da onaj slatki mali irvas koji je svoj najveci ‘nedostatak’ pretvorio u srecu, u nesto cime je obradovao svu decu, jer je Deda Mrazu osvetleo put….