vesticin kabinet

Znas ponekad pomislim na tebe, pomislim na nas, pozelim da te cuje, pozelim da si tu kraj mene…Ali me brzo prodje, I postajes mi sve dalji I dalji, jer ja krupnim koracima odlazim svojim putem a ti si stao…I nasi putevi se nikada nece ponovo ukrstiti, jer ti ne ides napred, a ja se ne vracam nazad...

prastam ti...

Mada sad mi je sve ono smesno…sve sto se desavalo, I tako je daleko od mene, kao da se zapravo nije desavalo meni..Secas se kad sam te poslednji put ostavljala, secas li se kako je bilo hladno, secas li se tvog ledenog pogleda, kad sam ti rekla ‘ovaj put je gotovo…ja idem dalje, a ti nemas snage da me pratis’? Kad sam rekla ‘da moj zivot pocinje onde gde je tvoj stao’?  

Koliko te je samo bolelo, tebe tvoju sujetu, tvoj ego, to samo ti znas, cim si pokusao da mi vratis na onakav nacin.Ali..he…ono sto nisi shvatio je, da te ja vec nisam vise volela, da si vec bio samo bleda senka…Ali ipak sam ti rekla ‘ko se poslednji smeje, najsladje se smeje..’E naterao si me da se nasmejem najsladje na svetu, tada me vise nista nije bolelo vezano za tebe, znala sam da patis..Ali sam si trazio..nisi shvatio..morala sam da ti pokazem sta si izgubio…

Mnogo toga u mom zivotu bila je laz…Ti mozda I najveca.Ja nikada nikog nisam mrzela, ali tvoja priroda, tvoja narav… nateralo me je da te bas ne volim…

Eto, ali ipak te se ponekad setim…I pitam se sta bi bilo da nisi uradio one gluposti?