Jos jedan dan privodim kraju....
Ljudi su izmislili vreme.I sada znamo da ono prolazi.Ponekad nam je zao sto dan ne traje duze, nekad mislimo kad ce vec jednom da se zavrsi….No, poenta je da ipak prolazi, I svaki dan naseg zivota je jedan deo, koji optocinje I zavrsava se.I svaki je dan jedno secanje.
Pricao mi je tata danas, kako je skoro kad je bio u Sapcu, gradu u kom se rodio, sedeo u nekoj kafani za sankom I rekao konobaru:’Decko, vidis one gajbice tamo?”.”Aha”.”E vidis sine, tu je nekad bio moj krevet, a ovaj tvoj sank…e to je bila moja soba”.I ta je prica iz nekog razloga ostaviala utisak na mene.Zamisljam da dodjem posle 40 godina, na ovo mesto, I sretnem neku devojcicu koja kuva kafu, bas na ovom mestu, gde sada stoji moj racunar, I odakle ja vama pisem.A zasto?Zato sto vreme prolazi.Zato sto nas putevi nose nekuda, zato sto odlazimo…mada se uvek I vracamo.I zamisljam gde cu ja biti za 40 godina, sta cu raditi, sa kim cu biti, I kocu biti…I na kraju krajeva da li cu biti.I onda shvatam svi planovi su suvisni….neke ciljeve mozemo u zivotu zacrtati…I ici ka njima, ali zivot ima svoj tok, a mi smo samo tu da ga ispratimo.I dobro je sto je tako…
A kad smo kod vremena..Secam se, bila sma bas mala, I imala sam jednu svoju zvezdu…Stalno sam bila ubedjena da ja vidim tu moju zvezdu, I da je to ista zvezda koju ja stalno vidjam, I da cu jednom kad porastem, biti pilot I otici da je vidim.Medjutim to nija bila moja zvezda…bila je to zvezda svih onih koji veruju da zvezde postoje I da nam ponekad mogu ispuniti zelje.Nije to bila moja zvezda, jer nije uvek bila ta ista zvezda.Nisam postala pilot I nisam otisla da vidim tu ‘moju’ zvezdu.Ali I dalje verujem u nju.Srescemo se ona I ja nekad….kad vreme prodje.A neka prolazi.
Ja ga na gluposti necu trositi, jer isuvise volim ovaj zivot da bih to radila.Isuvise ljubavi imam da pruzim da bih to radila.
I ono sto hocu da kazem je, ne dam svoje vreme, koje imam samo ja I kojim raspolazem ja, bez obzira sto su ga izmislili neki drugi ljudi…Ne dam svoje parce zemlje, makar bilo I “velicine broja cipela koje nosim”..Ne dam svoj svet, I ne dam svoj zivot…A ni dusu ne dajem bas svakome…Ja sam svoj I slobodan covek, I ne vezuje me nikakvo vreme.
Do sledeceg pisanja....Uzivajte....
I ne zaboravite ruza ubode, iako mirise...
20 Maj 2007, 19:44
Lijep post. Dobro napisano. A i posvetu ima. Neki ljudi pišu uzalud, a neki ne. U drugoj si grupi :)).
Od Iznogoud, u 24.11.2006 19:22
Hvala :) A ima i posvetu.. :)
Od devojcica.sa.sibicama, u 24.11.2006 20:04
Jako lepo napisano..podstaklo me je da se zapitam gde cu i ja biti :))
Od Oloriel, u 25.11.2006 10:01
MA svi mi imamo neki cilj..ali to je tako...mi ne znamo gde cemo zaista biti....i ne znamo cega cemo se secati...
Od devojcica.sa.sibicama, u 25.11.2006 14:50