vesticin kabinet

Kako je duša zamalo završila u špricu [crvena i bela krvna zrnca moje duše]

Autor alapaca in svashtara - 2 Nov, 2007

 

 

 

Rastavljanje sa dushom. Za mene je to bilo jednako kao i vadjenje krvi. josh od malena imam  abnormalno veliki, neracionalni strah od igle. Nesudjeni narkoman ili shnajder :) Frojd bi kazhu svashta rek’o na ovo. znam ja odakle je to poteklo, al’ se neshto ne bih te priche prisecala. Elem, da ne duzhim puno, juche je bio dan D. Dan vadjenja krvi.

Sve sam vec smislila u glavi, pascu u nesvest (nije mi prvi put, kad mi se neko priblizhi iglom), i tako odlozhiti rastanak sa dushom za josh koji dan, kad vec odlazhem godinama unazad. Onda cu smoci hrabrost da i to obavim, nece mnogo boleti i nosicu gips svega par dana dok rana muchenichka ne zaraste. E sad, odem ja tamo, al’ nesvest nikako da dodje. Ja chekam da dodje, chekam, al’ nesvesti nikako nema. A videla sam iglu, dodushe ne onu pripremljenu za mene, ali videla sam iglu. Plan B nemam. Bila sma 100 posto sigurna u nesvest. Hmm..shta sad? Premlatiti medicinskog tehnichara i pobeci – ne, nishta bash i ne reshavam time, samo ce josh da me tuzhe za nanoshenje teshkih telesnih povreda..Okrenuti se i pobeci – aman zhenska glavo, imash 20 i kusur godina, ne ponashaj se kao derishte..Odbacim ja sve te lude misli, i kazhem, dobro, de, ajde. Veza on meni dechiju traku oko ruke, sa sve zekama, zhirafama i ne znam ti ni ja chim, namesti ruku, i krenu ka meni. Gotovo. Scena kao u najgorim horror filmovima. Vec vidim kako nozhem krece ka meni, zabada pravo u srce i iskrvaricu na smrt. Stoj!! Kazhe on: shta bi? ja kazhem: ne mogu..on se nasmeja, reche opusti se, nece boleti..kazhem ja njemu: mnogi su to rekli..znam ja kako to ide. Ha.

Opet preturam po glavi, pokushavam da smislim rezervni plan, pljujem nesvesti po celom porodichnom stablu, i oca i majku, i pradedu i prababu, i gde me izdade kad je najpotrebnija, al’ nishta. Mozak stao. Blokada totalna. Prepala sam se. Al’ chekaj bre, pa velika sam ja devojchica, prosha sam svashta neshto, pa nece meni jedna igla da pravi gluposti u zhivotu.A jel’? Al’ sam jaka na rechima, Bog te vid’o..mada nikako da progovorim. Gledam u onog lika, gledam u ruku, gledam u one igle i shpriceve..pa zamishljam sebe, pa opet ispochetka..

I kazhem: ajde, ali stvarno. Iznenadim samu sebe. Reshila sam, osecam u stomaku da sam reshila. Ponovo dechija traka, ponovo nameshtanje ruke, okrecem glavu, chujem neko kazhe stegni zubice…gotovo!!Gotovo shta? Umrla sam? Ne, nisam, ali moja krv je u shpricu..Oleee :) Gleda me ovaj lik, sav srecan, i priznaje kako se ni sa kim josh nije tako slatko ismejao, i bash mi hvala shto ga od ranog jutra tako nasmejah. Gledam ja njega, josh uvek pod utiskom, chekam kola hitne pomoci, kako ulaze pravo na vrata, da mi pruzhe pomoc, znate sa sve ono tinuninu, rotacionim svetlima, elektro shokovima. Al’ njih nema. Smanjim ochekivanja, chekam taj gips da mi stave (nisam luda, znam da se ne stavlja gips posle vadjenja krvi..). Smanjim ochekivanja josh vishe, ochekujem chokoladu, masazhu, par toplih umilnih rechi..al’ chek nije meni ovaj nishta, ni rod ni pomoz’ Bog, te da bih tako neshto ochekivala.

Nasmejah se, skupih stvari, i krenuh. Ponosna. Sa ogromnim olakshanjem.

Al’ da se ne lazhemo, sledeci put krv da mi vade mogu tek za deset godina, pre toga sa iglom nek’ mi ne prilaze.  

 

 

Pouke:

1.Nikad ne veruj nesvesti 100 posto.

2.Kad mushkarac kazhe opusti se, nece boleti..ponekad i govori istinu.

3.Obavezno imajte plan B – mozak trokira u situacijama kada je najpotrebniji.


Ne volem... Nikog, lutko... Takva mi je narav...

Autor alapaca in svashtara - 30 Okt, 2007

Užasno, najužasnije mi skače po živcima rečenica: shvatićeš za koju godinu, samo će ti se kaz’ti kad još malo porasteš... a jel’? a dotle ce raznorazne babe i dede koje misle da su popile svu pamet sveta zbog razlike u deceniji dve, da rasipaju mudrosti.. a meni samo ono, nije meni shto vi to prichate, nego shto mislite da verujem u tu glupost izrechenu usled nedostataka boljeg izgovora.

U redu je..ja ne pamtim shtafete, parade (pijanstva i kicha), radne akcije i pionirske zakletve, inforbiroe i gole otoke.

Ja pamtim kad sam bila u selu kako mi je deka kupio 4 pileta, i pravio mi kucicu za njih...i kako je jedne noci pacov pojeo jedno pile, pa je deka napravio vecu kucicu.a meni kupio josh pilica. pamtim kako sam sedela tati na ramenima u haljinici na tufnice od koje sam pravila tati sesiric (pa su mi se videle gace ) a na tatinoj glavi su bile gumene mentol bombone, koje inace mala deca navodno ne treba da jedu.
pamtim ternutak kada sam svecano objavla da hocu da imam sestru. pamtim..kako sam plakala kad je mama uporno pokushavala da mi objasni da mi se moja narandzasta majcica sa dugmicima u obliku bojica (zelene, plave i ne secam se trece boje bojica) ne slazhe uz pantalone.... pamtim kako sam izgubila najlepshi zhuti dzemper...
pamtim kako sam plakala kada je tata odlazio....na jedan jako dug put...i prichala mami da ne brine, da ce se on brzo vratiti.
pamtim kako je je svirao tinuninu, i kako su ga drugari iz obdanishta polomili. pamtim i kako je nekad mirisao sneg.. i kakvog je ukusa bio pravi eurokrem.

Ja se nisam zaklinjala u tita, dok sam vozila rolshue.meni su priritet bili mama i tata, i vozila sam rolere. I padala. I dizala se opet. Ja nisam nosila maramu oko vrata kad sam ishla u shkolu, i nisam chitala stripove. Ja sam uhvatila samo maleni deo onog vremena kad su se gledali shtrumfovi, i jela kinder jaja, skupljale salvete i razmenjivali papirici. Odmah posle toga doshle su nove uniforme, maslinasto – zelene, sa pushkom u kompletu. Odmah zatim, tate, ujke, strichevi, teche, komshije i kumovi ishli su u rat. I nisam bash znala shta je to i kako ide, ali sam videla mame, ujne, strine, tetke, bake, komshinice i kume kako plachu. Meni nisu nudili Azru, Zabranjeno pushenje i Balasevica. Meni su nudili cecu, sneki i miru skoric.

I tako dalje..

Ali zbog svega ovoga, ja ne vredim manje, i niste vi koji pamtite ovo pametniji od mene, samo zbog toga. Neke se stvari ne uche godinama, neke se priche ne otkrivaju vremenom, neke se tajne ne odaju s’ godinama..Postoji neshto shto se nosi u srcu, shto je dobijeno vaspitanjem, shto je poklonilo ili oduzelo okruzhenje, godine iza nas…

I zato nikada ne pitajte devojku koja luta kroz svoj zhivot ko je, jer je isuvishe zauzeta tumaranjem kroz svoja secanja, ne bi li i sama  otkrila isto…

A sad, da malo dopunim listu zvanu  `ne volim` – al` bez objashnjavanja….

1.politichare – svi bez izuzetka lazhu – i da je po pinokiju, babi i strichevima, uz njihove noseve peli bi se do zvezda… (Ne volem... Izbore... Televizor... Plakate...
Dosta, ako boga znate...Ludnica je kanda otključana širom ostala...)

2. moj fakultet, nalickane plavushe, sa plastichnim zlatnim shnalama u kosi, kojima je prostoproshirena rchenica misaona imenica… (Ne volem... Zatucane... Gratis...Kravataše...Hipohondre što se plaše ..Da dobiju rak od razmišljanja...)

3. nabedjene frajere, koji misle da bash sve devojke na kljuch od dobrog auta padaju..e pa majku mu, ima nas koje jesu sponzorushe, ali sponzori su im mama i tata, pa im dodatk ne treba. Ne mozhe kljuch od auta da nadoknadi ono shto nemate u glavi. Ato shto nemate, e to devojci srecu kvari, ali ajd sad… (Ne volem... one lopuže što voze tuđa kola...Znaju azbuku do pola...Miču usnama dok sriču pejdžer...)

4. one koji se nikada ni za shta ne bune, koji se samo smeshkaju, i posmatraju iz coska, kad je najbolja prilika d ate na kvaranjak zgaze…one koji misle da znaju svaku tvoju slabu tachku, jer zaboga, pa svi smo mi u ovoj kolotechini postali isti – monstrumi sa licima ljudi -  e pa nije bash, mnogi jesu, ali nisu svi…

5. ne volim redove za vizu..ma ne volim redove uopshte, neljubazne salterske radnike i prodavachice, neprofesionalnost

6.onu dugu i dosadnu jesenju kishu, koja ostavlja samo blato iza sebe..

7. ne volim kad mi upadaju u rech…

8. Kelj, kelerabu, karfiol, grašak, spanać (popaje, izvini), pasulj, cveklu (sem rendanu sa celerom, i u soku sa limunom), pohovane tikvice..i josh mnogo toga…

9. kad ljudi nemaju meru, i ne znaju kad treba da stanu, kad ne poshtuju nikakve granice, morlane, drushtvene..ili bio kakve, ma kakve bile..ili ako ih vec ne poshtuju..da bar imaju dobar izgovor, kad vec argumente nemaju…

10. panichare, tremaroshe, i ostale koji prave rachun bez krchmara…

11. glupave emisije na tvu poput menjam zhenu, veliki brat, 48 sati svadba, sve z aljubav i ostalo…(E onda, ne volem šizove i nervne bolesnike...Pre ih puštali za vikend...
Sad ih puste pravo pred kamere...)

12. nerasciscene, nedovrshene stavri..lazhi koje smo precutali...(da se dobro razumemo, ne lazhem ja, ali osutala sam par puta, kad us me lagali..i mislili da ima verujem..)

13. i ne volim, i nepodnosim,..uh, kad ljudi kasne.

E pa to je to - druga strana medalje `volim`. Jel' ja ono beshe reokoh bez objashnjavanja? E pa, jbg...

Baš ni to što tol'ko volem... Ne volem...


objektivno slobodnogovoreca [ne]kultura.

Autor alapaca in svashtara - 29 Okt, 2007

Silazim niz stepenice, ka meni ide komshija iz zgrade, sa osmehom na licu: ‘ooo, komshinice, dobar dan.gde si?’. sa osmehom odgovorim. Setim se nekih zajednichkih dana. i podvuchem josh jednu kulturnu osobinu – javiti se nekom iz zgrade. kuturno, kultura. Danas mi je u jendom trenutku puk’o internet, ja sam pozvala gospodu iz SBB, javla mi se jedna sredovechenagospodja, koja je savrsheno papagajski ponavljala vec nauchene dve rechenice, kako sam ja konektovana i kako je kod njih sve u redu, pa je ja posle neuspelog ubedjivanja kulturno pozvah da dodje kod mene na kaficu, te da mi otvori stranicu, kad je vec sve u redu. i tako…prichala sam ja jednom prilikom shta je sve nekulturno..e pa kulturno je sve obrnuto od toga, da se ne ponavljam..

Al` gospodo draga, shta cemo da radimo sa kulturom blogovanja, ili blogovskom kulturom? To vam je ona kultura koju neki smatraju kao podrazumevanu za sve one koji su ikada izvrshili atak (prim.prev. klik) na levo i desno dume misha. Tja, majku mu, nec’ bit’ da je tako. Jerbo, stvarnost nas demantuje. 100 ljudi, 100 cudi. Nismo svi lepo vaspitani, nismo svi doshli sa dobrim namerama, nismo svi doshli da pishemo za sebe i za svoju dushu. Neki su doshli da bi malo bolje usavrshili tehniku copy/paste. To je znate vrlo naporno – markirate tekst, kliknete desno dugme, kliknete copy, onda kliknete na praznu povrshinu, pa opet desno dugme misha, paste i juhuuu – gle, kakav divan post. Dobro. Drugi su doshli da bi bili na vredi listi, ili bar na listi kandidata. Jel' to toliko bitno? Jel' to zaista vazhno? Evo, ako jeste, ja poklanjam moje mesto. Uzmite ga. Nosite ga. To shto sam ja predlozhila biljche i di za vredi listu su sasvim druge priche. Treci su doshli iz valjda samo njima znanih razloga..ali kad smo se svi tako skupili, ko pogleda naslovnu stranu dobije jasnu poruku: obuci kozhne gace (i crveni brus ;)), ishchitaj droljine fenomene, pusti seku i uzhivaj u zhivotu. Ili seci vene. Sad jbg, sve je valjda izbor. I sve ja to poshtujem, svi mi imamo pravo na svoje teme, na sopstvene preokupacije, zhelje i misli.

Ne mogu ni svi da smisle tekst, da budu kreativni i mashtoviti..a hteli bi da se druzhe. Pa dobro, 'ajde onda se druzhimo. Kad ono gle…nastade problem. Neki ne bi da se druzhe, neki bi da se vredjaju..pardon da izrazhavaju svoje slobodno mishljenje tako shto pletu po familiji i hrane te piiip…chokoladom, ne sigurno…Dakle nekultura na nivu, pod plashtom slobode govora.

Od kad sam chula za taj termin pa do dana danashnjeg sloboda govora je u istinu znachajno proshirila svoj pojam – prvensteveno je to bila sloboda da izrazish svoje mishljenje, ma kakvo bilo, a da pri tom ne trpish fizichko maltretiranje, i ine sankcije. Danas, to znachi psovanje, vredjanje, nepristojan i nekulturan nachin govora, diskriminaciju. Pod izgovorm slobode govora, sve je dozvoljeno. Zhivela anarhija! Chemu red, kultura, lepo vaspitanje, osmeh na licu, ljubaznost.. Pa dobro, i to je valjda pravo izbora.

Bx228 je skoro dao jednu analizu blogera…ja necu analizirati vishe nishta. Ja sam samo nabrojala chinjenice. to je to. fakat. objektivno – slobodnogovoreci. Necu ni povlachiti paralele, i pisati o tome chiji su koji blogovi, i prichati zashto je neko neke stvari uradio…necu. To nije moja stvar. Ja imam svoje prijatelje..svoju listu prijatelja. Gledacu u nju, posmatrati gomilu nickova i razmishljati o tome zashto su neki ljudi otishli, i zashto samo tek ponekad svrate. Al` ni o tome necu pisati.

I sve je to meni jasno..jeste zaista. Sve, sem ove kishe, koja vrlo dosadno sipi ulicama, a i kad ne sipi, ostavlja ih mokrim i ne tako smpatichnim...

Hvala na pazhnji. i ne zaboravite: nije teshko biti fin..i......zovite stvari pravim imenom.


Nek` se okusha hor torokusha…

Autor alapaca in svashtara - 22 Okt, 2007

Namenjeno svim onim torokushama koje bave profesionalnim gluvarenjem, a specijalno ih interesuje moj zhivot (koji je u istinu, poprilichno nezanimljiv u poslednjih mesec dana, ako izuzmemo dva puta po dve odlichne zhurke i svirke poslednja dva vikenda). Elem…

Gospodje i gospodjice drage, stanarke i podstanarke, debele i mrshave, lepe i ruzhne, pametne i glupe, matore i mlade…. Man`te se mog zhivota!! To da li ja dolazim u 5h ili 6h ili 7h ujutru je moja stvar i mojih roditelja, a nikako vasha tema za nedeljno popodne uz kaficu. Uz istu onu kaficu u koju bi jedna drugoj sipale mishomor da ne pucate vishe od zavisti! To sa kim sam doshla, ko me je dovezao, koji auto vozim shta sam obukla je  moja stvar i moj zhivot!!Jasno?? I sledeci put kad chujem da je moje ime izgovoreno na vashim trach partijama, letece perje, drage moje kokoshke. U vashem kokoshinjcu predjite slobodno uzduzh i poreko preko zhivota vashih momaka, prijatelja, mama i tata, da ja ne pochnem da opjadarishem okolo i naokolo (ha, pa i ja konja za trku imam), al’ moj da ostavite! Bavite se sobom, svojim porodicama, i sopstvenim problemima!

Dok razmishljam o tome koliko je tuzhan, prazan i dosadan zhivot onih ljudi koji nemaju shta da rade u svom zhivotu nego da cheprkaju po tudjem i isti analiziriju do detalja (svih onih do kojih mogu da stignu, ili izmisle), ujedno se razmishljam da li da dotichnim personama i podelim po jedan primerak ovog teksta…

Tja, bx228, znam da je trebalo neshto buntovno, ali neshto sam miroljubivija nego obichno :D Mada, ovo vreme mi ide na zhivce, i ova kasha koja nikako da se dogovori sama sa sobom, da li bi da pada ili ne bi da pada..Padati, ili ne padati, pitanje je sad? Hamletovska dilema jesenje kishe. Ali neshto ne verujem da ce da mi pomogne ako se izderem na nju i objasnim joj da je neopisivo dosadna ta njena neodluchnost. (koja me takodje nervira i kad je prisutna kod ljudi, hocemo li chokoladu, ili chokoladu sa keksom, ili chokoladu sa rizhom…hocu li da pijem nes, ili espresso, ili coca-colu? ja tad samo lupkam prstima o sto, otvoreno pokazujuci da mi takvo ponashanje skache po zhivcima. – ko ona fora ide jedan slon, i za njim slon, i za njim slon i za njim slon, a ko ide za njim?)

 

E i da, dok ne zaboravim, imam jednu ideju, bash mi malopre pade na pamet. Mnogo dobrih postova bude nekako malo zaobidjeno, jer se nagomilaju postovi u toku jednog dana. (mislim ne kazhem da su neki dobri neki loshi, svaki nosi neku svoju prichu, i svaki je na svoj nachin zanimljiv ili mozhda ne, ali nije to poenta priche). Onda kad neko dodje posle 5 dana nab log, on ima uvid samo u onoliko postova koliko ih ima na naslovnoj, a pored toga mogucnost da otvara redom korisnike i vidi shta su pisali…E pa da ne duzhim prichu mnogo. Ja bih da napravimo jedan blog dnevnik, ili blog popis, u kom bi postovi zapravo bili popis dnevnih tema. E sad mislim da to ne bih radial sama…poshto je to dosta posla, a i ja sam chesto na nekom kracem putu, pa bih taj blog podelila sa nekim..Samo glasno (pisano) razmishljam, ali bih volela da chujem shta mislite.. :)

 

pozZ za sve...od mene me :)


Pravila & pachici [za svakog po neshto]

Autor alapaca in svashtara - 18 Okt, 2007

 

Pravila ne sluzhe bash uvek da bise krshila. I iako je ponekad dosadno pratiti ih, treba imati na umu, da u nekim situacijama i nije na odmet. Jedna od njih je situacija sa ovim nashim domacim zadacima. Prvi domaci zadatak na ovaj blog donela je magrit, kada smo kao zadatak imali da napishemo 5 stvari o sebi koje nikada nismo rekli. Verujem da se malo ko seca te igrice. Domaci zadaci ponovo su ozhiveli..kada je dezhurna veshtichica ovog foruma (tj. ja) ponovo zadala temu i prozvala ljude. Tada su postavljena neka pravila, kojih bi trebalo dase pridrzhavaju svi uchesnici. Nije pod obavezno, ali je pozheljno. Pa kazhe….

1.Pravo da zada domaci zadatak ima svaki registrovani korisnik blog.rs

2. Izbor teme nije ogranichen

3. Uchitelj/uchiteljica smishlja temu, obradjuje je, i prenosu shtafetu dalje, prozivajuci odredjeni broj svojih djaka :) (na primer 3, i svako sledeci onda proziva po troje, mada su odstupanja naravno dozvoljena)

4. Prozvani chlanovi, koji postaju uchenici, rade svoj domaci zadatak, a uchitelj/ uchiteljica ih po izboru ocenjuje. (ne brinite, uglavnom pljushte petice)

5. Nakon uradjenog domaceg zadatka, uchenik proziva sledece, i sam postaje uchitelj(ica)

6. Samo prozvani uchenici odgovaraju, i naravno oni sa posebnom zheljom :) (pa ako ljudi hoce d apishu, i dobili su inspiraciju, niko ih nece sputavati, ali nije fora da svi pishu, jer se onda gubi char zadavanja zadataka )

7. Igra se zavrshava posle nekoliko predavanja, kada neko odluchi da ne zheli vishe nikoga da prozove :)

 

Sa zadavanjem sledeceg domaceg, po mom mishljenju treba malo prichekati, jer: ne stigne da se zavrshi prethodni, ne stigne da se prochita, ljudi bi mozhda i neshto drugo pisali…itd. :)

To bi bilo to shto se tiche oficijalnog dela ovog posta. I da josh jedno malecko obaveshtenje, da ne bude zabune. Za one koji ne znaju, ja sam i veshtica i alapacha, samo zavisi od toga da li sam ulogovana ili ne :)  

 

 
 

 

e sad, znam ja da je ovo dosadno i nezanimljivo, a mnogima i poznato.. a i  kao shto se da primetiti, postovi mi ne pucaju po shavovima od srece i veselja, pa sam ja reshila da ih ukrasim ovim slatkim dechijim slichicama. A kako su glavni motiv pachici..ni pesmica nije mogla da izostane :) Ovog puta jedna prava. (meni je bila jedna od omiljenih) A vi uzhivajte.

 

 

PAČIJA ŠKOLA

¨Jeste l' čuli, kumo,
        - Verujte, bez šale -
Otvara se škola
        Za pačiće male.¨

Tako je i bilo,
        - Verujte, bez šale -
Otvorila s' škola
        Za pačiće male.

Svi pačići došli,
        Na skamijam' stoje;
Stari patak metno
        Naočare svoje.

Sve ih je upiso
        U katalog male,
Pa ih je prozivo,
        - Verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
        S ozbiljnošću krutom;
Učio ih, učio
        I knjigom i prutom.

Učio ih, učio
        Od srede do petka,
Al' se nisu odmakli
        Dalje od početka.

Nije bilo uspeha
        Učiteljskom trudu,
Cela muka njegova
        Ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
        Pačurlija ta,
Nego što je i pre znala:
        Ga, ga, gaga, ga!

Jovan Jovanović Zmaj