vesticin kabinet

izmedju... [novembra i decembra, stare i nove godine, mene i mene]

Autor alapaca in svashtara - 7 Dec, 2007

Hm. Najtezhi je pochetak. Svaki. Pa i pochetak ponovnog pisanja. Toliko dugo nisam pisala, chini mi se, pa imam osecaj kao da krecem ponovo, kao da treba ponovo da se predstavim, da kazhem ko sam. a ne znam ni sama. Pa se nadam – ima josh onih koji se secaju ko sam. sve se nadam – zapamtili su me sa osmehom.

Elem, rodjendan prosh’o. Sad imam godinu dana vishe. Trebalo bi da sam za godinu dana pametnija, iskusnija, i ne znam ti shta josh. A ja sam nekako smao godinu dana starija i godinu dana tuzhnija. Dobro, shta sad…sledeca ce biti bolja. Ove se valjda necu secati.

To sam dodushe rekla i za proshlu. Al’ ajd sad. I novembar prosh’o. Potroshismo ga. Ostao nam jedan manje do kraja zhivota. A kad prodje novembar, dodje..decembar. jeste. Volim taj mesec. Tad sam rodjena, tad nam je slava, tad imamo puno nekih znachajnih datuma. Tad je i nova godina, tj. proslava docheka nove godine. I nade da ce biti bolja nego proshla. A sledeca mora biti bolja. Ja to znam. I verujem u to.

Nedostaje mi samo malo snega u ovom mesecu, trchanje po snegu, pravljenje sneshka belica, i ona prelepa svetlost ulichnih svetiljki, uveche, dok se divimo nashim bunkerima i skulpturama od snega napravljenim tog dana. kojih sutra verovatno nece biti. Ali sam process izgradnje je taj koji nas je chinio srecnim. Nedostaje mi onaj osecaj topline, kad skinem mokar skafander i obuchem frotirsku pidzamicu, zavuchem se u cebe, a mama skuva caj. Eto, to mi malo nedostaje. nekako su decembarske noci pre imale neki lepshi i bolji smisao. E da, nedostaje mi i ono, kad padne veliki sneg nocu, pa izadjem, a ispred poljana netaknutog snega..pa ga prvo gledam i divim se, a onda se rastrchim..pa ostavim trag. Pa mi malo zhao shto sam unishtila savrshenu belinu. Ali chim napravim andjela u snegu , sve zaboravim.eto tako.

Nishta se bitno nije deshavalo u prethodnom periodu. Htela sam da spremim ispit, ali nisam. Nije mi se uchilo. Ostavila sam ga za neko bolje vreme. htela sam da se naspavam, ali nisam. I dalje sam hronichno neispavana, i ukochena.. htela sam da odem do bgda i nsa, ali nisam. Mrzelo me da vozim. A josh vishe da se truckam po autobusu.

Ali ne osecam grizhu savesti, zbog toga shto nishta od onoga shto sam htela nisam uradila.

Pustila sam sebe da budem lenja. Hocu malo i ja. da ne radim nishta. Da ne mislim nishta. Da samo kafenishem po ceo dan. da igram yamb do ranih jutarnjih sati, i smejem se glupostima. Da bduem srecna zbog sitnica. Preforsirala sam se mnogo ove godine. Dala sam mnogo sebe. navikla na velike stavri. Krupne stavri. Zaboravila da uzhivam u malim stavrima, u zalasku sunca, u golupcicima na mom prozoru, u poruci za laku noc, u pesmi posvecenoj meni, u kockici cokolade, u jutarnjoj kafi sa prijateljem…sve sam to pretvorila u neku rutinu, u neko takotrebanje, u nesto sto je izgubilo smisao. Polako se vracam tome. Polako se vracam u sebe. polako postajem ja. zato in e znam ko sam. jer sam sad negde izmedju. Izmedju sebe koja sam bila, koja sam sad, i koja cu biti.

E pa tako. Nema snega, nema novembra, ali ima povratka sebi. Ima mene. Ima mojih najmilijih. Ono jes’ da znaju da se iskachu po mojim zhivcima, al’ neka ih, najmiliji su mi. summa summarum, i nije to tako loshe. Ili pak samo ja gledam tako na stvavri. Ali..zar je pa bitno. Aj’…budite mi dobro. I nasmejte se novom jutru koje dolazi…


josh jednom..bez dobrog naslova.

Autor alapaca in svashtara - 22 Nov, 2007

Ne pishem. Nemam inspiraciju, ni zhelju, ni volju. Ne komentarishem. Ne dolazim na blog. Izvinite, al’ zauzeta sam sahranama. Morbidno zvuchi? E jbg, to je zhivot. tako su bar meni rekli. A ja nisam znala shta da kazhem drugu dok sam ga gledala u ochi, znajuci da sahranjuje svog oca, jedinog preostalog roditelja. Nije bilo nijednog pametnog izgovora. Nije bilo nichega da se kazhe. Ostala je samo istina: danas te ima, sutra te nema. Jbg. i po sto puta jbg. Nemam snage da se borim sa tim. Malo sam mrtva i slomljena. Malo me sve boli. Malomi nije ni do chega. Malo mi kafa ima gorak ukus, a hrana mi je bljutava. A mozhda je to samo od onog odvratnog ukusa u ustima koji je ostao, kad sam ga gledala bez trunke pameti da izgovorim jednu jedinu jebenu rech. Izvin’te me shto psujem. Ali samo jednu. Od koje bi mu bilo lakshe. Nisam je imala. I teshim se da takva rech i ne postoji. Gotovo. Kraj. Necu vishe o ovome. Mada nisam sigurna da zhelim vishe o bilo chemu.  Prezasicenje, valjda.

Sve shto ima od mene ovih dana je jedna glava puna zbrkanih misli, jedan sto na kome stoji kifla od juche, crni biseri koje sam htela da stavim sinoc kad sam pokushala da se nateram da odem u grad, jedno lice izbledlo i ispijeno, jedne ochi bez suza, jedna knjiga ostavljena na pola chitanja, jedan film zaustavljen na pola gledanja.

Domaci zadatak? Na temu sreca? Ne ovaj put. Zaobidjite me u shirokom luku. Mozhda sutra, mozhda za nedelju dana, mozhda nikad. Ali ne sad. Ne umem. Ljuta sam i besna. Jer nije fer. Nije fer da dobri ljudi odlaze, nije fer da mladi ljudi odlaze. Dok bitange zhive punim plucima. Dok se ubice svrckaju na slobodi.

Shto me podseti. Tuzhna, drago nashe dete, da ti kazhem samo par redaka, a ti ih usvoji ili ne. Prihvati ili pljuni. Od toga ce tebi zavisiti zhivot. Ja sam sebi odlazak iz ove zemlje u momentu kad pozhelim odavno obezbedila. Hvala mojim roditeljima na ovome shto imam u glavi, i jeziku koji ispraksovah. Meni buducnost od toga nece zavisiti. Na sve ovo i ja bih postavila logichno pitanje,  a zashto cu ti onda uopshte ovo reci, i zashto se uopshte protiv toga borim? Zato shto imam prijatelje, sestru, roditelje.

Sheshelj je optuzhenik za ratne zlochine (tachnije, sudi mu se po optuzhbama protiv chovechnosti, i krshenja zakona i obichaja ratovanja). Ne bez razloga. On je kriminalac i ubica. Lopov. Lazhov. Budala. Ovo je moje uverenje. Bez uvrede za ostale budale. Kada budesh htela raspitaj se shta je radio devedesetih, raspitaj se shta su radile njegove paravojne jedinice. Raspitaj se malo o porodicama zaklanih zhrtava, o kucama koje su spaljene, o inventaru koga vishe nema. Poslushaj njegove govore mrzhnje, i pozive na rat. Prochitaj shta je napisao, prochitaj njegove izjave. Prochitaj program stranke, i onda razmisli gde bi Srbija bila na chelu sa takvom vlascu. Dan e zhelish mozhda d vidish Evropu?Svet? E pa sa sheshljem i radikalima nikada neces videti. Ne zhelim da ti drzhim cas iz istorije i pricham kako i zashto je doshlo do rata u bivshoj Jugoslaviji. Ali upravo zbog takvih kao shto je on, sa fashistichkim idejama u glavi je i doshlo. A taj rat odneo je nebrojano mnogo nevinih zhrtava. Takodje bolje je da ne prichamo o kadru te stranke.

Par redaka rekoh. Ovo je vishe od par redaka. Zato staje. Stop.
Nadacu se da ovo nisi znala, te si zato rekla o njemu ono shto rekla.Draga si mi, i zhelim da verujem da si samo josh jedno izmanipulisano dete sa ciljem da sutra postanesh verni glasach srpske radikalne stranke. Zhelim samo da verujem da je tvoje neznanje i nepoznavanje kljuchnih chinjenica to koje je iskorishceno, i koje dovelo do toga da formirash takvo mishljenje.
Stop.

Tako to izgleda kad ne pishem, jelte… shta da vam kazhem.


prashatanje. pushenje. prsla zemlja. [blog ≠ bRlog]

Autor alapaca in svashtara - 12 Nov, 2007

prvo su pale teshke rechi. a onda jedna neprospavana noc. a onda jedno veliko izvinjenje, i jedan tuzhan pogled. a ja sam gledala. i stajala pred odlukom. da li da oprostim, i rizikujem da se ponovi..ili da ne oprostim, pa da i sebi ne oprostim shto nisam oprostila. jeste, ljudi smo, pravo na greshke imamo, ali dva, tri puta na iste..stani junache, polako, ne zaleci. sabiram, oduzimam. da je neko drugi, ne bih razmishljala. al`..najbolji je prijatelj u pitanju. oprostim, stavim tachku. onu maslinsku, ili prekrshteno maslinkastu. onu debelu, veliku , kao maslina. o tome se vishe ne govori. al’ ne sme da se ponovi. zbog principa. ‘ebali me principi. dozhivotni idealista. ponos ko vasiona. skupo ce me koshtati? ne stajte mi na muku, gospodo..

dalje, koji moj se bre vishe svi hvataju za to pushenje? na cigarete mislim. jbt, od kako je pochelo da se pricha o zabrani pushenja u kaficima, na javnom mestu uopshte, odjednom su svi postali alergichni na dim, a ona manjina koja je vec bila alergichna sada je alergichna i na rech duvanski dim. pa paz’ majku mu. kako ste do sada izlazili po zagushljivim diskotekama, kako ste do sad ishli na rodjendane kod pushacha, kako ste do sad ishli na slave? chisto licemerje. a ekstra shto se niko ne buni shto udishe izduvne gasove. kako se gospodo od secera protiv toga ne borite? a prskano voce? a jel` izlazite na izbore da promenite neshto u ovoj zemlji, da se kolichina normalnih ne prepolovljava svakog dana od posledica stresa? ne. ne. i hiljadu puta ne. e pa ima i ja da pushim. dve cigare u isto vreme ako pozhelim. i da rech ne chujem. u stvari, ko hoce da pricha, neka pricha, ali neka ode na polja secerne repe, medju bracu i sestrice, pa nek tamo bulazni. da se ne istopi.

dalje, ova zemlja poludela. ako to mozhe..lud da poludi. ne znam ni ja. ali da nije normalno, nije, majke mi. ja ne znam koliko vas chita novine i prati vesti, ali broj ubistava, masakra je strashan: muzh naterao zhenu da se skine, i da sheta gola, sin ubio majku, dechko ubio ujaka, ovaj ubio onoga, ovaj ovoga. ludnica je kanda ostala otkljuchana…rekla sam vec jednom, nama neprijatelji nisu potrebni. ostave te bez rechi..zapitash se samo shta..shto..kako..odgovora nema. komshije ko po naredjenju za ubicu prichaju kako je dobar bio, ni mrava ne bi zgazio. mrava ne bi, al’ choveka bi..

Ja bih ovde stala. Ko racija jelte….al’ bolje zanecu se prichom, kako u nas srba svi se u sve meshaju, i svi bi da budu sve, lekari pekari, apotekari elektrichari, automehanichari biznismeni…i nije to muka na to naterala, ne, ne..to se ne zove muka, nego sujeta i prepotentnost. Nazovimo stvari pravim imenom. Takodje skrenula bih pazhnju na to da Blog nije isto shto i BrLog, i da ta dva pojma treba strogo razlikovati. Ali o tome neki drugi put. A dotle… svetski dushebrizhnici za duvanski dim, mozh’ da mi pljunete pod prozor. onog momenta kad sprovedu taj zakon u delo ja otvaram splav na lepenici u kome ce moci da se pushi, pa nek` porez koshta kol’ko koshta. A dotle…razmislite kad prashtate i shta prashtate. A dotle..aj’ u zdravlje.


R o dj e n d a n !!!

Autor alapaca in svashtara - 8 Nov, 2007

 

Danas nam je
Divan dan
Divan dan
Divan dan
Nashem dragom blog.rs
Rodjendan
Rodjendan
Rodjendan
Živeo, živeo i srećan
Nam bioooo!!!

 Baš tako dragi moj narode, danas je tačno godinu dana postojanja blog.rs. 365 dana.

Za to vreme bebe propričaju, nauče da hodaju (bar uglavnom).. A blog.rs je uradio i vishe. Mozhe se slobodno reci da je ovo jedna napredna beba. Svasta se proshlo za to vreme ..usponi, padovi, smeh, smeh, smeh, nerviranja, dobri tekstovi, brisanja postova, dolasci, odlasci, pauze, prijatelji, sukobi i slaganja, razlicite teme, razliciti ljudi...

Blog se pre par meseci presvukao i dobio novi dizajn, sa dosta novih opcija...broj chlanova, komentara, i postova, dosta je porastao...

Ovo je postala jedna velika mala blog zajednica, gde svako od nas ima svoje parche koje neguje onako kako najbolje zna, sa svojim prijateljima i sluchajnim i namernim prolaznicima.

I da ne duzhim, ko shto imam obichaj..Srecan ti rodjendan Blog.co.yu i da si nam zhiv i zdrav josh mnogo godinica, sa josh mnogo chlanova, i novih blogova..

Chestitam i vama administratorima ovog nasheg mesta :))

 

p.s. shto se torte tiche ona je kod dmac i forceta :o)


te noci drugi krug detinjstva je zavrshen. [pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.]

Autor alapaca in svashtara - 6 Nov, 2007

Shkljoc, shkljoc, shkljoc…gomila foto aparata, drugara, baka, deka, mama i tata ispraca maturante na njihovu proslavu. Na poslednju zajednichku, gde ce svi biti u tom broju..bash takvi kakvi jesu, na pragu najvecih odluka, sa 4 godine zajednichkog zhivota iza sebe..Sasvim zbunjeni, srecni i tuzhni u isto vreme, spremni ili ne za krupne korake koji ih chekaju. Korake, kojim ulaze u svet koji ne cheka, koji ne moli, koji shiba i udara, gde se ljudi bore.. i tako sasvim slatki u svojoj znujenosti, smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure...` virili smo u daljine puni nade… `
zdravice, obecanja, knedle u grlu, secanja u glavi, tuga u srcu, i nada da cemo se snaci i ponovo sresti, suze i smeh...
ponosno sam ushla u salu sa najvecim buketom ruza. Gledala sve one sa kojima sam sedela u istoj klupi, sa kojima sam vezhbala za pismene zadatke, upoznavala istoriju grchke, prashume amazonije, izvode i analitiku, kvantnu fiziku, organska i neorganska jedinjenja, delove tela kod kishnih glista…gledala sve one sa kojima sam delila cigare na malim odmorima, bezhala sa chasova, dobijala petice i dvojke, ishla na ekskurzje..

i znala da ..

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

 I znala sam da..

Nikada vise necemo sedeti
u istoj klupi,
ni jedno od drugog prepisivati
domace zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.

I jako mi je zhao shto sam bila u pravu. Posle samo par godina ti ljudi su se promenili. Nek vishe ne mogu da prepoznam. To nisu ljudi sa kojima sam podelila nekoliko godina zhivota. To nisu ljudi sa kojima sam prepisivala domace zadatke..od svega ostalo je smao secanje..
Secanje na prve dane proleca, kada smo zajendo bezhali da uzhivamo u toplim danima, ostavljali profesorima poruke na vratima, da kazhemo gde smo, ako hoce da dodju da odrzhe cas u prirodi..secanje na sitne nestashluke svojstvene samo poslednjoj klupi i druzhtvu iz tog coshka, na sva ona shaputanja, i prekorne poglede profesora..na diskusije oko Ane Karenjine, i kafu posle shkole, na slatke provale u ranim jutarnjim casovima..na direktne i coporativne odlaske u shkolu iz grada..na igranje nakishi na sred sjachkog trga..na strah pred geografiju, na simpatije medju drugarima iz klupe..
Valjda je to tako i normalno. Surova su vremena…a mozhda nisu losha vremena, nego ljudi, ko ce ga znati… Odrasli smo u ovom kratkom periodu. Nekima su se lica promenila, nekima izoblichila. Neki su se povukli u sebe, neki lazhu sebe, neki lazhu druge. Malo je onih koji su sachuvali dete u sebi, koji i dalje pamte miris gimnazije, osecaj ponosa shto smo djaci bash te gimnazije…malo je onih koji su napredovali kao ljudi..nazhalost…
Setih se svega ovoga jer veceras videh jednog druga iz osnovne, i malo mi je neverovatno shto je cea ta ekipa ljudi iz osnovne shkole, otishla bash strashno dugim nogama u svet, ali kad god se vidimo mi znamo gde smo stali..i tada samo vreme staje, to su trenuci kada postojimo samo mi..kada pevamo `moji su drugovi biseri rasuti..` A pregrsht ljudi iz gimnazije  ne znam..ali znam ko su bili.Valjda su negde uz put izgubili one stare sebe, svesno ili nesvesno…al’ ja ipak ne mogu a da se ne zapitam, u shta smo se to pretvorili i zar je bash moralo tako da bude…
Ludi mali emotivac. :)

Isprichacu vam josh neshto, hit poslednjih dana, cisto zbog osmeha..klinac od 3-4 godine na pitanje shta jeljubav kazhe: ljubav je kad imash frajersku frizuru i zlatan zub. Onda ti ispadne zlatan zub i izraste beli i vishe nemash frajersku frizuru. :)))  eto, samo toliko..
Za sve one koji su bili deca, i koji josh uvek chuvaju decu u sebi, koji se secaju srednjoshkolskih dana, i prijatelja iz klupe..za sve bivhse i buduce maturante..aj` u zdravlje…meni je vec mnogo secanja.

Dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus odnekud znao..