vesticin kabinet

Shkljoc, shkljoc, shkljoc…gomila foto aparata, drugara, baka, deka, mama i tata ispraca maturante na njihovu proslavu. Na poslednju zajednichku, gde ce svi biti u tom broju..bash takvi kakvi jesu, na pragu najvecih odluka, sa 4 godine zajednichkog zhivota iza sebe..Sasvim zbunjeni, srecni i tuzhni u isto vreme, spremni ili ne za krupne korake koji ih chekaju. Korake, kojim ulaze u svet koji ne cheka, koji ne moli, koji shiba i udara, gde se ljudi bore.. i tako sasvim slatki u svojoj znujenosti, smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure...` virili smo u daljine puni nade… `
zdravice, obecanja, knedle u grlu, secanja u glavi, tuga u srcu, i nada da cemo se snaci i ponovo sresti, suze i smeh...
ponosno sam ushla u salu sa najvecim buketom ruza. Gledala sve one sa kojima sam sedela u istoj klupi, sa kojima sam vezhbala za pismene zadatke, upoznavala istoriju grchke, prashume amazonije, izvode i analitiku, kvantnu fiziku, organska i neorganska jedinjenja, delove tela kod kishnih glista…gledala sve one sa kojima sam delila cigare na malim odmorima, bezhala sa chasova, dobijala petice i dvojke, ishla na ekskurzje..

i znala da ..

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

 I znala sam da..

Nikada vise necemo sedeti
u istoj klupi,
ni jedno od drugog prepisivati
domace zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.

I jako mi je zhao shto sam bila u pravu. Posle samo par godina ti ljudi su se promenili. Nek vishe ne mogu da prepoznam. To nisu ljudi sa kojima sam podelila nekoliko godina zhivota. To nisu ljudi sa kojima sam prepisivala domace zadatke..od svega ostalo je smao secanje..
Secanje na prve dane proleca, kada smo zajendo bezhali da uzhivamo u toplim danima, ostavljali profesorima poruke na vratima, da kazhemo gde smo, ako hoce da dodju da odrzhe cas u prirodi..secanje na sitne nestashluke svojstvene samo poslednjoj klupi i druzhtvu iz tog coshka, na sva ona shaputanja, i prekorne poglede profesora..na diskusije oko Ane Karenjine, i kafu posle shkole, na slatke provale u ranim jutarnjim casovima..na direktne i coporativne odlaske u shkolu iz grada..na igranje nakishi na sred sjachkog trga..na strah pred geografiju, na simpatije medju drugarima iz klupe..
Valjda je to tako i normalno. Surova su vremena…a mozhda nisu losha vremena, nego ljudi, ko ce ga znati… Odrasli smo u ovom kratkom periodu. Nekima su se lica promenila, nekima izoblichila. Neki su se povukli u sebe, neki lazhu sebe, neki lazhu druge. Malo je onih koji su sachuvali dete u sebi, koji i dalje pamte miris gimnazije, osecaj ponosa shto smo djaci bash te gimnazije…malo je onih koji su napredovali kao ljudi..nazhalost…
Setih se svega ovoga jer veceras videh jednog druga iz osnovne, i malo mi je neverovatno shto je cea ta ekipa ljudi iz osnovne shkole, otishla bash strashno dugim nogama u svet, ali kad god se vidimo mi znamo gde smo stali..i tada samo vreme staje, to su trenuci kada postojimo samo mi..kada pevamo `moji su drugovi biseri rasuti..` A pregrsht ljudi iz gimnazije  ne znam..ali znam ko su bili.Valjda su negde uz put izgubili one stare sebe, svesno ili nesvesno…al’ ja ipak ne mogu a da se ne zapitam, u shta smo se to pretvorili i zar je bash moralo tako da bude…
Ludi mali emotivac. :)

Isprichacu vam josh neshto, hit poslednjih dana, cisto zbog osmeha..klinac od 3-4 godine na pitanje shta jeljubav kazhe: ljubav je kad imash frajersku frizuru i zlatan zub. Onda ti ispadne zlatan zub i izraste beli i vishe nemash frajersku frizuru. :)))  eto, samo toliko..
Za sve one koji su bili deca, i koji josh uvek chuvaju decu u sebi, koji se secaju srednjoshkolskih dana, i prijatelja iz klupe..za sve bivhse i buduce maturante..aj` u zdravlje…meni je vec mnogo secanja.

Rastavljanje sa dushom. Za mene je to bilo jednako kao i vadjenje krvi. josh od malena imam  abnormalno veliki, neracionalni strah od igle. Nesudjeni narkoman ili shnajder :) Frojd bi kazhu svashta rek’o na ovo. znam ja odakle je to poteklo, al’ se neshto ne bih te priche prisecala. Elem, da ne duzhim puno, juche je bio dan D. Dan vadjenja krvi.

Sve sam vec smislila u glavi, pascu u nesvest (nije mi prvi put, kad mi se neko priblizhi iglom), i tako odlozhiti rastanak sa dushom za josh koji dan, kad vec odlazhem godinama unazad. Onda cu smoci hrabrost da i to obavim, nece mnogo boleti i nosicu gips svega par dana dok rana muchenichka ne zaraste. E sad, odem ja tamo, al’ nesvest nikako da dodje. Ja chekam da dodje, chekam, al’ nesvesti nikako nema. A videla sam iglu, dodushe ne onu pripremljenu za mene, ali videla sam iglu. Plan B nemam. Bila sma 100 posto sigurna u nesvest. Hmm..shta sad? Premlatiti medicinskog tehnichara i pobeci – ne, nishta bash i ne reshavam time, samo ce josh da me tuzhe za nanoshenje teshkih telesnih povreda..Okrenuti se i pobeci – aman zhenska glavo, imash 20 i kusur godina, ne ponashaj se kao derishte..Odbacim ja sve te lude misli, i kazhem, dobro, de, ajde. Veza on meni dechiju traku oko ruke, sa sve zekama, zhirafama i ne znam ti ni ja chim, namesti ruku, i krenu ka meni. Gotovo. Scena kao u najgorim horror filmovima. Vec vidim kako nozhem krece ka meni, zabada pravo u srce i iskrvaricu na smrt. Stoj!! Kazhe on: shta bi? ja kazhem: ne mogu..on se nasmeja, reche opusti se, nece boleti..kazhem ja njemu: mnogi su to rekli..znam ja kako to ide. Ha.

Opet preturam po glavi, pokushavam da smislim rezervni plan, pljujem nesvesti po celom porodichnom stablu, i oca i majku, i pradedu i prababu, i gde me izdade kad je najpotrebnija, al’ nishta. Mozak stao. Blokada totalna. Prepala sam se. Al’ chekaj bre, pa velika sam ja devojchica, prosha sam svashta neshto, pa nece meni jedna igla da pravi gluposti u zhivotu.A jel’? Al’ sam jaka na rechima, Bog te vid’o..mada nikako da progovorim. Gledam u onog lika, gledam u ruku, gledam u one igle i shpriceve..pa zamishljam sebe, pa opet ispochetka..

I kazhem: ajde, ali stvarno. Iznenadim samu sebe. Reshila sam, osecam u stomaku da sam reshila. Ponovo dechija traka, ponovo nameshtanje ruke, okrecem glavu, chujem neko kazhe stegni zubice…gotovo!!Gotovo shta? Umrla sam? Ne, nisam, ali moja krv je u shpricu..Oleee :) Gleda me ovaj lik, sav srecan, i priznaje kako se ni sa kim josh nije tako slatko ismejao, i bash mi hvala shto ga od ranog jutra tako nasmejah. Gledam ja njega, josh uvek pod utiskom, chekam kola hitne pomoci, kako ulaze pravo na vrata, da mi pruzhe pomoc, znate sa sve ono tinuninu, rotacionim svetlima, elektro shokovima. Al’ njih nema. Smanjim ochekivanja, chekam taj gips da mi stave (nisam luda, znam da se ne stavlja gips posle vadjenja krvi..). Smanjim ochekivanja josh vishe, ochekujem chokoladu, masazhu, par toplih umilnih rechi..al’ chek nije meni ovaj nishta, ni rod ni pomoz’ Bog, te da bih tako neshto ochekivala.

Nasmejah se, skupih stvari, i krenuh. Ponosna. Sa ogromnim olakshanjem.

Al’ da se ne lazhemo, sledeci put krv da mi vade mogu tek za deset godina, pre toga sa iglom nek’ mi ne prilaze.  

Pouke:

1.Nikad ne veruj nesvesti 100 posto.

2.Kad mushkarac kazhe opusti se, nece boleti..ponekad i govori istinu.

3.Obavezno imajte plan B – mozak trokira u situacijama kada je najpotrebniji.

Užasno, najužasnije mi skače po živcima rečenica: shvatićeš za koju godinu, samo će ti se kaz’ti kad još malo porasteš... a jel’? a dotle ce raznorazne babe i dede koje misle da su popile svu pamet sveta zbog razlike u deceniji dve, da rasipaju mudrosti.. a meni samo ono, nije meni shto vi to prichate, nego shto mislite da verujem u tu glupost izrechenu usled nedostataka boljeg izgovora.

U redu je..ja ne pamtim shtafete, parade (pijanstva i kicha), radne akcije i pionirske zakletve, inforbiroe i gole otoke.

Ja pamtim kad sam bila u selu kako mi je deka kupio 4 pileta, i pravio mi kucicu za njih...i kako je jedne noci pacov pojeo jedno pile, pa je deka napravio vecu kucicu.a meni kupio josh pilica. pamtim kako sam sedela tati na ramenima u haljinici na tufnice od koje sam pravila tati sesiric (pa su mi se videle gace ) a na tatinoj glavi su bile gumene mentol bombone, koje inace mala deca navodno ne treba da jedu.
pamtim ternutak kada sam svecano objavla da hocu da imam sestru. pamtim..kako sam plakala kad je mama uporno pokushavala da mi objasni da mi se moja narandzasta majcica sa dugmicima u obliku bojica (zelene, plave i ne secam se trece boje bojica) ne slazhe uz pantalone.... pamtim kako sam izgubila najlepshi zhuti dzemper...
pamtim kako sam plakala kada je tata odlazio....na jedan jako dug put...i prichala mami da ne brine, da ce se on brzo vratiti.
pamtim kako je je svirao tinuninu, i kako su ga drugari iz obdanishta polomili. pamtim i kako je nekad mirisao sneg.. i kakvog je ukusa bio pravi eurokrem.

Ja se nisam zaklinjala u tita, dok sam vozila rolshue.meni su priritet bili mama i tata, i vozila sam rolere. I padala. I dizala se opet. Ja nisam nosila maramu oko vrata kad sam ishla u shkolu, i nisam chitala stripove. Ja sam uhvatila samo maleni deo onog vremena kad su se gledali shtrumfovi, i jela kinder jaja, skupljale salvete i razmenjivali papirici. Odmah posle toga doshle su nove uniforme, maslinasto – zelene, sa pushkom u kompletu. Odmah zatim, tate, ujke, strichevi, teche, komshije i kumovi ishli su u rat. I nisam bash znala shta je to i kako ide, ali sam videla mame, ujne, strine, tetke, bake, komshinice i kume kako plachu. Meni nisu nudili Azru, Zabranjeno pushenje i Balasevica. Meni su nudili cecu, sneki i miru skoric.

I tako dalje..

Ali zbog svega ovoga, ja ne vredim manje, i niste vi koji pamtite ovo pametniji od mene, samo zbog toga. Neke se stvari ne uche godinama, neke se priche ne otkrivaju vremenom, neke se tajne ne odaju s’ godinama..Postoji neshto shto se nosi u srcu, shto je dobijeno vaspitanjem, shto je poklonilo ili oduzelo okruzhenje, godine iza nas…

I zato nikada ne pitajte devojku koja luta kroz svoj zhivot ko je, jer je isuvishe zauzeta tumaranjem kroz svoja secanja, ne bi li i sama  otkrila isto…

A sad, da malo dopunim listu zvanu  `ne volim` – al` bez objashnjavanja….

1.politichare – svi bez izuzetka lazhu – i da je po pinokiju, babi i strichevima, uz njihove noseve peli bi se do zvezda… (Ne volem... Izbore... Televizor... Plakate...
Dosta, ako boga znate...Ludnica je kanda otključana širom ostala...)

2. moj fakultet, nalickane plavushe, sa plastichnim zlatnim shnalama u kosi, kojima je prostoproshirena rchenica misaona imenica… (Ne volem... Zatucane... Gratis...Kravataše...Hipohondre što se plaše ..Da dobiju rak od razmišljanja...)

3. nabedjene frajere, koji misle da bash sve devojke na kljuch od dobrog auta padaju..e pa majku mu, ima nas koje jesu sponzorushe, ali sponzori su im mama i tata, pa im dodatk ne treba. Ne mozhe kljuch od auta da nadoknadi ono shto nemate u glavi. Ato shto nemate, e to devojci srecu kvari, ali ajd sad… (Ne volem... one lopuže što voze tuđa kola...Znaju azbuku do pola...Miču usnama dok sriču pejdžer...)

4. one koji se nikada ni za shta ne bune, koji se samo smeshkaju, i posmatraju iz coska, kad je najbolja prilika d ate na kvaranjak zgaze…one koji misle da znaju svaku tvoju slabu tachku, jer zaboga, pa svi smo mi u ovoj kolotechini postali isti – monstrumi sa licima ljudi -  e pa nije bash, mnogi jesu, ali nisu svi…

5. ne volim redove za vizu..ma ne volim redove uopshte, neljubazne salterske radnike i prodavachice, neprofesionalnost…

6.onu dugu i dosadnu jesenju kishu, koja ostavlja samo blato iza sebe..

7. ne volim kad mi upadaju u rech…

8. Kelj, kelerabu, karfiol, grašak, spanać (popaje, izvini), pasulj, cveklu (sem rendanu sa celerom, i u soku sa limunom), pohovane tikvice..i josh mnogo toga…

9. kad ljudi nemaju meru, i ne znaju kad treba da stanu, kad ne poshtuju nikakve granice, morlane, drushtvene..ili bio kakve, ma kakve bile..ili ako ih vec ne poshtuju..da bar imaju dobar izgovor, kad vec argumente nemaju…

10. panichare, tremaroshe, i ostale koji prave rachun bez krchmara…

11. glupave emisije na tvu poput menjam zhenu, veliki brat, 48 sati svadba, sve z aljubav i ostalo…(E onda, ne volem šizove i nervne bolesnike...Pre ih puštali za vikend...
Sad ih puste pravo pred kamere...)

12. nerasciscene, nedovrshene stavri..lazhi koje smo precutali...(da se dobro razumemo, ne lazhem ja, ali osutala sam par puta, kad us me lagali..i mislili da ima verujem..)

13. i ne volim, i nepodnosim,..uh, kad ljudi kasne.

E pa to je to - druga strana medalje `volim`. Jel' ja ono beshe reokoh bez objashnjavanja? E pa, jbg...

Baš ni to što tol'ko volem... Ne volem...

Silazim niz stepenice, ka meni ide komshija iz zgrade, sa osmehom na licu: ‘ooo, komshinice, dobar dan.gde si?’. sa osmehom odgovorim. Setim se nekih zajednichkih dana. i podvuchem josh jednu kulturnu osobinu – javiti se nekom iz zgrade. kuturno, kultura. Danas mi je u jendom trenutku puk’o internet, ja sam pozvala gospodu iz SBB, javla mi se jedna sredovechenagospodja, koja je savrsheno papagajski ponavljala vec nauchene dve rechenice, kako sam ja konektovana i kako je kod njih sve u redu, pa je ja posle neuspelog ubedjivanja kulturno pozvah da dodje kod mene na kaficu, te da mi otvori stranicu, kad je vec sve u redu. i tako…prichala sam ja jednom prilikom shta je sve nekulturno..e pa kulturno je sve obrnuto od toga, da se ne ponavljam..

Al` gospodo draga, shta cemo da radimo sa kulturom blogovanja, ili blogovskom kulturom? To vam je ona kultura koju neki smatraju kao podrazumevanu za sve one koji su ikada izvrshili atak (prim.prev. klik) na levo i desno dume misha. Tja, majku mu, nec’ bit’ da je tako. Jerbo, stvarnost nas demantuje. 100 ljudi, 100 cudi. Nismo svi lepo vaspitani, nismo svi doshli sa dobrim namerama, nismo svi doshli da pishemo za sebe i za svoju dushu. Neki su doshli da bi malo bolje usavrshili tehniku copy/paste. To je znate vrlo naporno – markirate tekst, kliknete desno dugme, kliknete copy, onda kliknete na praznu povrshinu, pa opet desno dugme misha, paste i juhuuu – gle, kakav divan post. Dobro. Drugi su doshli da bi bili na vredi listi, ili bar na listi kandidata. Jel' to toliko bitno? Jel' to zaista vazhno? Evo, ako jeste, ja poklanjam moje mesto. Uzmite ga. Nosite ga. To shto sam ja predlozhila biljche i di za vredi listu su sasvim druge priche. Treci su doshli iz valjda samo njima znanih razloga..ali kad smo se svi tako skupili, ko pogleda naslovnu stranu dobije jasnu poruku: obuci kozhne gace (i crveni brus ;)), ishchitaj droljine fenomene, pusti seku i uzhivaj u zhivotu. Ili seci vene. Sad jbg, sve je valjda izbor. I sve ja to poshtujem, svi mi imamo pravo na svoje teme, na sopstvene preokupacije, zhelje i misli.

Ne mogu ni svi da smisle tekst, da budu kreativni i mashtoviti..a hteli bi da se druzhe. Pa dobro, 'ajde onda se druzhimo. Kad ono gle…nastade problem. Neki ne bi da se druzhe, neki bi da se vredjaju..pardon da izrazhavaju svoje slobodno mishljenje tako shto pletu po familiji i hrane te piiip…chokoladom, ne sigurno…Dakle nekultura na nivu, pod plashtom slobode govora.

Od kad sam chula za taj termin pa do dana danashnjeg sloboda govora je u istinu znachajno proshirila svoj pojam – prvensteveno je to bila sloboda da izrazish svoje mishljenje, ma kakvo bilo, a da pri tom ne trpish fizichko maltretiranje, i ine sankcije. Danas, to znachi psovanje, vredjanje, nepristojan i nekulturan nachin govora, diskriminaciju. Pod izgovorm slobode govora, sve je dozvoljeno. Zhivela anarhija! Chemu red, kultura, lepo vaspitanje, osmeh na licu, ljubaznost.. Pa dobro, i to je valjda pravo izbora.

Bx228 je skoro dao jednu analizu blogera…ja necu analizirati vishe nishta. Ja sam samo nabrojala chinjenice. to je to. fakat. objektivno – slobodnogovoreci. Necu ni povlachiti paralele, i pisati o tome chiji su koji blogovi, i prichati zashto je neko neke stvari uradio…necu. To nije moja stvar. Ja imam svoje prijatelje..svoju listu prijatelja. Gledacu u nju, posmatrati gomilu nickova i razmishljati o tome zashto su neki ljudi otishli, i zashto samo tek ponekad svrate. Al` ni o tome necu pisati.

I sve je to meni jasno..jeste zaista. Sve, sem ove kishe, koja vrlo dosadno sipi ulicama, a i kad ne sipi, ostavlja ih mokrim i ne tako smpatichnim...

Hvala na pazhnji. i ne zaboravite: nije teshko biti fin..i......zovite stvari pravim imenom.

e ovako su me razljutili... 

Odbornici Skupštine opštine Knić smenili su na vanrednoj sednici svoju predsednicu Snežanu Banković-Đokić, samo zato što je ova mlada žena odlučila da rodi bebu.

Skupština je sazvana po hitnom postupku. Od 33 odbornika, sednici je prisustvovalo 18, a za smenu je glasalo 17 Knićana. Za odluku o smeni predsednice Snežane Banković-Đokić bila je potrebna većina od 17 glasova.

Sigurno ste vec svi chuli shta se desilo juzhno od kako ga nazvashe `srca srbije` i `doline gladi`, tj. ovog mog dragog mi grada..Kragujevca. Jeste, tako je, u opshtini Knic, predsednica Skupshtine, rodila je bebu, uredno obavestila odbornike na svoje zakonsko pravo, a to je porodiljsko odsustvo. Medjutim braca Srbi slozhishe se da to nije dobro po Skupshtinu jer jelte ona ne mozhe da ispunjava svoje duzhnost. Pa piiip mu materina (najstvarnije se izvinjavam shto psujem) za shta sluzhi zamenik?

I bla, bla, bla i bla, bla, bla..ovi ce da trazhe tumachenje ministarstva, ovi kazhu krshenje ljudskih prava, ovi kazhu polna diskriminacija..Ama’ gospodo, shta ce nama to, kad bagra to da shvati nece? Kome to nije jasno da su ovde prekrshena i ugrozhena sva njena ljudksa i zhenska prava? Prava kao zhene, kao majke, kao osobe? Kome to nije jasno…

E onima kojima nije jasno, nece ni biti..Dzaba ste krechili. Bagra se potpisala. Stoka. Eto to su ti ljudi – stoka.

Ej, bre, Srbijo, luda zemljo, a hocete da se borite protiv bele kuge?Hocete,a?a  ovako se reaguje na zhenu koja je postala majka. A krivo vam shto mladi odlaze…ako i treba, niko ne treba ovde da ostane, svi treba da odu, i da se ovde nikad vishe ne vrate.

Ovo je zemlja koja uzima sve,a  ne daje nishta. Ovo je zemlja u kojoj zhive izoblicheni ljudi (cast izuzecima..). Ovde ti ne daju da budesh zhena. ne obraduju ti se na rodjenju kao mushkarcu, pa  kad malo porastesh, gledaju te ko seksualni objekat, pa nemash iste mogucnosti kao mushkarci, ni politichke ni ekonomske..I nemojte mi prichati o zakonima, i mrtvim slovima na papiru, znam ja vrlo dobro shta gde pishe…al, ne ide to tako, ne ide…I onda si na kraju fotokopir mashina za radjanje dece..radjash sve dok ne rodish mushko. E tad si dobra zhena.

E pa da, ljuta sam i besna na balkanski mentalitet, odbornichki idiotizam, ljudsku oguglalost na ovakve stvari i ovu zemlju, po hiljaditi put. I po hiljaditi put ja ne mogu da verujem. Dosta je. Mnogo je.